Agota Krištof nam u amanet ostavlja „autobiografsku povest“, koja ne samo da je obima operskog libreta nego se zove L’analphabète (Zoe, 2004). Razlog za autorkinu škrtost ne treba tražiti samo u rezervi onih koji su propatili prema pripovedanju o uzrocima patnje. U svođenju životne priče na ovih jedanaest kadrova očitava se poetički princip. Činjenica da ih je izvorno pisala po narudžbini, za ciriški časopis Du, koji ih je objavio na nemačkom između 1989. i 1990. sigurno je doprinela da se Krištof prema ovim tekstovima postavi drugačije nego prema ostalim knjigama. Govoreći o knjizi u jednom intervjuu, autorka je izjavila: „To nije književnost nego autobiografija.“ Možemo zaključiti da je Krištof svesno stavljala „non-fiction“ na marginu, drugim rečima, da ju je kao književnost zanimala isključivo fikcija, čisto pripovedanje sa izmišljanjem, otprilike kao devojčicu u poglavlju „Od govora do slova“ koja pred spavanje svojoj baki kaže: „Ja pričam priče, ne ti“. Za pisca s tim pristupom, sopstveni život nikada ne može prerasti u temu knjige, ali se može tretirati kao građa. Krištof time spada u grupu onih (danas sve ređih) pisaca koji, kad je reč o njihovom iskustvu, ne pribegavaju ispovedanju, već, slobodno se služeći epizodama iz svog života, sebe same koriste kao književne likove. Time pokazuju da u svom iskustvu traže nešto univerzalno, a ne izdvajaju ga kao nekakvu „izuzetnu sudbinu“.
U poglavlju „Imitiranja”, Agota Krištof u jednoj jedinoj rečenici navodi da joj je otac bio u zatvoru. (Nekim je piscima ovakva činjenica dovoljna kapisla za višetomni roman.) To dovoljno govori u prilog Krištofinom tretmanu autobiografije. Ako uzmemo da je Nepismena povest, onda je njena tema postajanje piscem. U njoj možemo pratiti „godine učenja” mlade autorke, emigrantkinje iz istočne Evrope. Ipak, ta povest ostaje na nivou sinopsisa. Drugi, važniji aspekt ove knjige jeste i to što je to jedino delo u kojem je Krištof ponudila biografske i poetičke piste, ključeve za čitanje svog opusa. U „Imitiranjima“, na primer, možemo prepoznati scenu iz Velike sveske, u kojoj Klaus i Lukas priređuju predstave na seoskim vašarima i u kafanama. Čuvene, često i surove vežbe kojima se blizanci podvrgavaju da bi očvrsnuli, u odeljku „Kako se postaje pisac“ spominju se kao pripreme jedne pozorišne trupe. Sama autorka navodi da je, na tragu jedne epizode iz poglavlja „Od govora do slova“, u kojoj naratorka mlađeg brata laže da je on zapravo nađeno dete, radila na romanu Aglaja ili dete nađeno u šumi, koji je ostao nedovršen i neobjavljen. Možda najvažnije poglavlje knjige, „Maternji jezik i neprijateljski jezici“, otkriva nam o kojim je suprotstavljenim jezicima reč u Trilogiji. I naposletku, pesma koja zatvara poglavlje „Pesme” („Juče je sve bilo lepše“) upotrebljena je na početku romana Juče. Nepismena je dragocena kao autorski komentar uz Agotin opus, jer njenim romanima, koji su pomalo bajkoviti i posvećeni čistoj naraciji, sugeriše vremensko-prostorni okvir i poetičko uporište.
Jer glavni junak Nepismene nije Agota Krištof lično, već jezik, odnosno mnoštvo jezika od kojih se beži, u koje se dolazi, mimo svoje volje; kroz taj fenomen ljudskog pamćenja se prelama sve. U spomenutom poglavlju nalazi se i direktno izneto sučeljavanje autorke sa usvojenim jezikom. Iako, za razliku od mnogih pisaca prebeglih iz Istočne Evrope, ona nije politizovala svoju emigraciju pretvarajući je u nekakvo disidentstvo, Krištof je ipak prihvatila francuski jezik u pisanju. Međutim, nije se olako pomirila s tim. Rečenica kojom se završava ovo poglavlje, „Francuski jezik je neprijateljski jer upravo ubija moj maternji“, zapravo je tajno težište ove knjige. Na koncu, ona ipak ostaje glasnija od rečenice kojom se knjiga završava, gde se pisanje na francuskom optimistično postavlja kao „izazov za nepismenu“. Istim, svedenim i oštrim tonom, nemajući dlake na jeziku, ali se ne hvališući time, u poglavlju „Pustinja“, gde donosi brze portrete mađarskih izbeglica koji su, ne mogući da se nose sa emigrantskim iskustvom, sebi oduzeli život, Krištof govori o strahu od bezbednosti u novoj domovini. To zvuči autentičnije i hrabrije od bilo čega što bi se neki današnji pisac-emigrant odvažio da napiše.
Osim što je postavljena kao klimaks ove knjige, „Pustinja“ može da posluži i kao anticipacija Agotinog kasnijeg odustajanja od pisanja. Jer, ako uzmemo da je Nepismena siže romana o tome kako se postaje pisac, ona se može čitati i kao uputstvo kako se sa pisanjem prestaje. Knjiga kao da se, odmičući, osipa. Nakon romana Juče, objavljenog 1995, Agota Krištof je kao autorka postepeno prestala da se bori sa usvojenim jezikom. Tada joj se građanski status stabilizovao, ponovo je dobila mađarsko državljanstvo, ali nije u svojstvu književnice želela da se vrati u maternji jezik. „Sada imam vremena za pisanje“, izjavila je u jednom razgovoru iz tih godina, „ali nemam volju“. Početkom 2000-tih, na nagovor jedne prijateljice, većinu svojih rukopisa prodala je Švajcarskoj nacionalnoj arhivi u Bernu. Od tog trenutka, prema svojim ranije napisanim tekstovima, dramama, novelama i romanima, odnosila se, grubo rečeno, kao naslednik posle autorove smrti.
U tom duhu, govoreći jednom prilikom o tome kako je došlo do ideje da se od ovih tekstova napravi knjiga, Krištof izjavljuje. „Jedan izdavač iz Tičina, Kazagrande, tražio mi je kratke neobjavljene tekstove. Da bih ih pronašla, morala sam da se obratim Nacionalnoj arhivi. Nisam nikad mislila da će biti objavljeni, ali kad su mi ih tražili s tom namerom, bilo mi je svejedno“. Agotinu vezanost za fikciju i netrpeljivost prema ispovednom registru ilustruje i sudbina njenog dnevnika, koji je započet u Mađarskoj i vođen sve vreme u emigraciji. „Dugo sam ga vodila“, kaže u drugom intervjuu, „jer sam htela da ga iščitam, ali to me je iritiralo. Na kraju ga nisam iščitala nego sam sve bacila. Dnevnik sada više ne vodim.“ Ovaj nihilizam može da podseti na Tomasa Bernharda, jedinog pisca kome se u ovoj knjizi Krištof neskriveno divi.
Dok čekamo da se iz arhive u Bernu izvuku i objave pisma, preživele beleške i drugi tekstovi koje je Agota Krištof smatrala marginalijama — među kojima bi knjiga intervjua, zbog autorkine odrešitosti i potonjeg nemara, bila naročito dragocena — Nepismena može da nam posluži kao sugestija hrabrog života jedne žene pisca, života čiji je lajtmotiv odricanje. (Iz Pogovora Bojana Savića Ostojića)
