Vesti

Intervju u "Politici" Имам чему да се радујем То што влада хаос није нужно лоше, ко зна шта ће се све добро из тога изродити (Фото/ Анђелко Васиљевић) Даница Вукићевић: Пошто не могу сваки дан да се дописујем са Светим Савом као неки срећници, бавим се женама које уморне дремају у аутобусу, држе кесе у рукама, а глава им се клати „Како постајемо/постанемо ситничави и крути. Како се претворимо у оно против чега смо се борили. Тако што дух слободе држимо час уврћући му руку, час за врат, а он измиче и церека се, пре него што покушамо да га докусуримо”, обрти су о којима приповеда прозни глас у делу „Унутрашње море” (издање „Нојзаца”) Данице Вукићевић, добитнице Нинове награде за најбољи роман у 2022. години. Саопштено јесте да је реч о првом роману ауторке, али све чињенице у вези са њим говоре супротно: интензитет и дубина искуствене емоције, језик и становишта који подстичу нова сагледавања историје и савремености, сентенциозно, описно, ритмично смењивање увида о свакодневном и обичном, као и о узвишеном и светом у животу. Неки једноставни искази погађају право у главу: „’Волела сам те онолико колико сам могла’, рекла јој је мајка на самрти пошто ју је питала зашто јој није поклонила више љубави...” Или поводом појма социјализма: „Сигурност и неслобода. Какав страшан спој.” Све тече, прелива се једно у друго, као река у чију воду се не може загазити два пута, а да је иста. Та река после чини море, бескрајни унутарњи океан, сваког од нас, који живимо истовремено, разапети у свим временима... И сами сте приликом проглашења добитника Нинове награде указали на тему песникиње која је написала роман. Да ли је ово сад за вас преломна тачка, шта ће се од сада у вашем стваралаштву променити? Ако поезија смета прози, ако постоји тај жанровски расизам, поред дубоке, изгледа неизлечиве, мизогиније, добићемо увређена лица, подигнуте обрве: „О, па ви немате јунака, па ви немате линеарно приповедање, шта, ви нисте у 19. веку, с везом у рукама...” Књига има свој живот и зрачење. Идем даље. Какав је осећај примити ово признање из руку прошлогодишње добитнице Милене Марковић, а знајући, притом, да вас је током традиције Нинове награде одликовано само седам књижевница? Имам чему да се радујем, поносна сам. Надам се да ћу наредне године предати Нинову награду још једној другарици. Престиж ове награде умножава наш скромни број. Чак и да пређемо преко тог несразмера који је био такорећи самоподразумевајући, имамо над чиме да се замислимо. Посао око успостављања новог канона који се дешава и у ходу, и ауторитарно, конзервативно, и из институција, укључује и скривену историју наших књижевних преткиња. Када се отвори простор и за нетрадиционално као што се у таласима отвара (и авај траје прекратко) као у случају „ПроФемине”, он покаже све богатство и потенцијал ауторки. Потребна је подршка, потребно је место за успостављање нових парадигми, такорећи даска за скок. Пошто се свет књижевне репрезентације променио нестанком значајних часописа (остала су „Поља” и још понеки) и већине важних државних издавача, почело је да цвета уместо хиљаду цветова, на стотине врста корова; места књижевне моћи су се престројавањима учврстила како то бива, а алтернативни простор је препуштен инвентивностима и сналажењу на порталима, оснивању малих издавачких кућа, подвизима појединаца, међу којима има и доста занимљивих теоретичара и теоретичарки. Ту има разних превирања, кретања, што је добро, али је напорно, и за ауторе и за потенцијалне читаоце. То што влада хаос није нужно лоше, ко зна шта ће се све добро из тога изродити. Смета ли вам то што се у нашој књижевности многе ствари подразумевају, желите ли да раздрмате атмосферу? Хтела не хтела, биће ту разних пре-учитавања, те је стога моја позиција као песникиње (ћути, и пиши, осећај) савршен алиби за то сумњичаво и негодовање „откуд ти/ви овде”. Када говоримо о другима, ми говоримо о себи, можда и више него што бисмо могли наслутити. Атмосфера је ионако живахна и без мене, изазвана „индукованим” непријатељствима и престројавањима, оданостима боговима некњижевности, лукративности и сроднима... Има занимљивих техника у вези с тим, омиљене су багателисање (банализовање) и прећуткивање. Многи вредни аутори и ауторке свих узраста нису достојно присутни сразмерно своме таленту, јер не умеју да се снађу, као да је то њихов посао. Тиме би требало да се баве критичари и критичарке, професори са катедри, научници, сарадници... Откривањем, рецимо. Лако је мрчити неколико мртвих песника. Ту стварно нема ризика. Нити узбуђења. Обухватили сте тоталитет људског постојања; мноштво сензација, мисли о историји, друштву и политици, људима... Да ли сте због ове множине свега изабрали форму постмодерне фрагментарности? Схватам зашто сви истичу фрагментарност „Унутрашњег мора”, с друге стране не схватам, јер од колико фрагмената, секвенци и кадрова се састоји један наш дан. И тај дан, има ли смисао и да ли је део нашег живота? Није или јесте? Или, када бисмо неко дело, целовито, разложили у фрагменте, питање је шта би од тог дела остало, да ли би издржало... Пишући, ми преводимо, с једног мноштва језика на друго мноштво језика, свет се не завршава у књизи. Како делови одражавају целину, и обрнуто, у нашим животима? Повезани смо истовременошћу бивања на земљи, смењујемо се, унедоглед, све док се она окреће. Истовремени смо и с бившима и с будућима. Некако смо заједно, неодрживо заједно. Тако и овде, у вртлогу помешаних, повезаних гласова, стања, извода... Шта ипак све повезује, да ли је то дубоко критички, субверзивни, глас ове књиге који ствара синтезу или је то интензитет променљиве емоције? Је ли то онај исти ваш поетски став који се наставља и у прози? Мој прекарни роман слави прекарне сестре и браћу... Ми догледавамо, испраћамо... И ту смо. Пошто не могу сваки дан да се дописујем са Светим Савом као неки срећници, бавим се женама које уморне дремају у аутобусу, држе кесе у рукама, а глава им се клати. Пошто не могу да лебдим понад глава анонимних бораца за опстанак док развијам свој бизнис план, перем судове. Шта може да сабере разбијеног човека који осећа одјеке ратова и Холокауста, а иза ћошка му се кезе либерални капитализам и сви дуги „изми”? Националне елите стоје иза свега, широм света, и подупиру богаћење страшне мањине и ауторитарност. Похлепа је најтежа дрога. Међу свим тим рушевинама старог и новог света, људи живе, хране децу, псе и мачке, настоје... Пишу. Има наде, све док како-тако можемо да се зауставимо у миру са собом. Одатле се боље види, из тог мира. „Што више знам о Србији, то су ми сузе веће”, каже приповедач у вашој књизи. Може ли се и даље волети идеја патрије, с којом је „неуспео покушај пријатељства”? Чудна је та љубав према домовини, неки је заиста дубоко воле јер их она нежно милује, не само по глави, није лако волети је када те неће... када те не види. Када те одбацује, шта ти је чинити? Да је замолиш да ти не удара дандаре. Колико вам значи хумор док запажате системску неправду? Патња и бол могу бити смешни, јер су они изазвани најчешће врло конфузним, ниским поривима, и ако поверујемо да смо жртве, ту се све завршава, нема даље. Смех је по себи слобода. Цинизам иде подруку с декаденцијом, прати их бешћутност. Ево једног цитата и он можда изазове смех: „Десет најбогатијих мушкараца на свету сада има више него 40 одсто сиромашнијег дела човечанства, односно читаву 3,1 милијарду људи.” Intervjui u Novi-S Sve u mom životu je neprestano istraživanje i uživam u tome. Čitav koncept ove knjige se zasniva na zadovoljstvu i na radosti. I inače sve što radim, radim iz radosti. Ne bih nikada pisala da ne uživam u tome, rekla je ovogodišnja dobitnica NIN-ove nagrade Danica Vukićević. – To što sam dobitnica ove nagrade u radu neće verovatno ništa promeniti, ali ovako u životu i percepciji sigurno hoće. Konačno će me ljudi znati, ali ne verujem da će me razumeti. Nadam se da hoće – kaže autorka romana „Unutrašnje more“, koji je dobio NIN-ovu nagradu za 2022. godinu. Vukićevićeva je istakla da je njen roman, kao što su u žiriju lepo primetili, „radikalan i inovativan na jezičkom nivou“: – Najrizičnije je bilo da verujem u to što pišem. Stvarno sam verovala. Nekada sam se pitala kako će ovo ispasti, ali nekako sam ipak do kraja verovala. Možda je i to doprinelo ovoj nagradi – moja vera u rizik – kazala je Vukićevićeva za Nova.rs. Od čitalaca očekuje, kako je priznala, razumevanje i inteligenciju. – Očekujem inteligentne i otvorene čitaoce. Nikada ih nisam potcenjivala. To što pišem nije naročito komunikativno, ali nikada nisam razmišljala da me niko neće razumeti. Imala sam poverenje u inteligenciju i empatiju svojih čitalaca – kazala je Danica Vukićević. Roman koji ne daje dušu za kikiriki: Zašto je „Unutrašnje more“ dobilo NIN-ovu nagradu Bolno zabavna i zabavno bolna knjiga: Kako je Nova.rs pisala o NIN-ovom romanu godine Nagrada ju je, dodaje, veoma iznenadila i oduševila: – Kada su mi javili da sam dobila nagardu, bila sam toliko uzbuđena da sam sela u taksi, a inače se ne vozim taksijem ni na samrti, i taksista je sve vreme pričao o užasima u svetu oko nas, teškoj situaciji u kojoj je… Sedela sam iza, smeškala se i razmišljala kako nemamo svi istu percepciju u svakom trenutku. Način na koji gledamo stvari je važan. Ako na svet gledaš samo kao na užas, nema razlogada živimo. Svet jeste pakao, pa hajde svi da se poubijamo. Ali, verujem, nešto je i na nama. Moramo da doprinesemo da sve bude kako treba, da verujemo u radost – zaključila je dobitnica NIN-a i šaljivo dodala: – Ovako inače govori Mis univerzuma: „Život je divan“. I delim stavove sa misicom – Živela radost! Malo sam uznemirila književnu javnost: Dobitnica NIN-ove nagrade Danica Vukićević govori za Nova.rs Indukovane podele, indukovana mržnja, nisu zanimljivi, ali jesu opasni. Vrlo osiromašuju naš život. Možda je vreme da građani sami nametnu neke teme, kaže u intervjuu za “Novu” dobitnica NIN-ove nagrade za 2022. U Atelju 212 danas je svečano uručena NIN-ova nagrada Danici Vukićević za roman “Unutrašnje more” (izdanje “Nojzac”). „Moja knjiga je vesnica nove paradigme“: Danici Vukićević uručena NIN-ova nagrada Danica Vukićević, je do sada pisala poeziju i pripovetke, a ovo joj je prvi roman. Svaka od dve stotine stranica njenog romana „Unutrašnje more“, sadrži kratke prozne zapise o književnosti, književnim pravcima, piscima, sujetama, egu, ambiciji, karijeristima, veri, strahu od nepoznatog, mizoginiji, nasilju, talentu, klasama, politici, feminizmu… Danica je tek sedma žena koja je dobila NIN-ovu nagradu i drugi put se desilo da dve godine zaredom (prošle je priznanjem ovenčana Milena Marković, prim.aut.) prestižno književno priznanje ode spisateljicama u ruke. – Ne napušta me dobro raspoloženje. Niti će – kaže na početku intervjua za Nova.rs Danica Vukićević, nekoliko dana nakon dobijanja NIN-ove nagrade. Ponovo je jedna pesnikinja, nakon Milene Marković, dobila NIN-ovu nagradu za debitantski roman. Kako to komentarišete? Neki novi trend ili slučajnost? – Primetila sam da se javnost (književna) oko toga pomalo uznemirila. U ime pesnikinja koje izlaze bez dozvole na nepoznatu teritoriju sa zastavicom/zastavom da je pobodu, izvinjavam se, i imam jedan predlog: pozivam romanopisce da pokušaju da osvoje novu teritoriju – poeziju. Možda će im biti prijatno, kao u banji. Koliko ste dugo pisali roman, i kako je uopšte došlo do njega? Kako se “formirao”? – Verovatno pet godina… Krenulo je od prve rečenice. Eksplozija je otkrila tunel, pa sam ušla da vidim šta tamo ima. Išla sam sve dalje. Ko su vaši likovi? – Ideje, jezik, predmeti, prizori, sudbinska ispadanja, muzika, performativi, kamenje, sećanja, trans, senke… Rođaci, prijatelji, književnici, izvođači… Ljudi hoće burek, ja im dajem žu-žu: Nepopustljivi Srđan Valjarević govori za Nova.rs Ana Vučković: Volim Beograd što je moj, veličanstven i dronjav “Osvežavajuća je totalna opuštenost i dostojanstvena nepretencioznost koju je u javnost donela Danica Vukićević osvajanjem NIN-ove nagrade”, napisao je neko na društvenim mrežama. Kako vam to zvuči? Prija vam? – Ko god je napisao/napisala, volela bih da tu osobu zagrlim. Divno je. Zahvalna sam na tome. Napisali ste u vašem romanu “Unutrašnje more” da će dobra književnost opstati “sakrivanjem”, a ne “promocijom”. Danas se umetnici i pisci masovno izlažu na društvenim mrežama, na ceni je samoreklamerstvo, svako je “svoja sekretarica”… Kako to izbeći, a opet doći do čitaoca? – Pokazalo se da je preterivanje u tom biznisu predumišljaja, namenskog pisanja, pisanja na silu, izazvalo zamor i nezainteresovanost kod zamišljene/željene/pretpostavljene publike. Ovo je donekle i pobuna čitalaca, promena paradigme dolazi i odatle, iz neočekivanog smera. Pišete u knjizi: “Voli se i Uelbek. Odskora i Bolanjo. Ti otresiti beskompromisni muškarci uzor su srpskome muškarcu koji teži književnoj slavi.” Ne sviđaju vam se Uelbek i Bolanjo? – Što bi rekli, nisam čitala, ali mi se ne sviđa. To se odnosi na praćenje trendova, na preterivanje u aktuelnom. Treba nam više (kosmičkih) struna, ne samo nametnuta, preporučeni alter je polukomičan. „Razlika između ženskog i muškog pisanja je ogromna”, pišete u romanu. Zašto? Šta pod tim mislite? – Suprotno od onih koji razlikuju samo dobru od loše književnosti, ja se oslanjam i na matrijarhe književne. Na moćne boginje književne. Žene više konzumiraju kulturu od muškaraca, žene više čitaju i kupuju knjige od muškaraca. Zašto je kultura nekako više “ženska”? – Ako stvaraš svet, ako ga razaraš, stvaraš–razaraš naizmenično, umoran si od toga, kako da predahneš, kako da se opustiš uz igle i pletivo. Bogu sitnica žene se neprikriveno klanjaju. Skriveno i otvoreno uživaju. A opet, da se nadovežemo na prethodno pitanje, vi ste tek sedma dobitnica NIN-ove nagrade. To je paradoks, zar ne? Ili je ovo jednostavno “svet muškaraca”? – Živele žene, živeli muškarci, živela deca, živele transrodne osobe, ptice, psi i ostali… Danica Vukićević Foto:Vesna Lalić/Nova.rs Kakvi ste kada je u pitanju dnevna politika, da li vas zanima da reagujete ili više birate distancu? Da li čovek koji participira u javnom životu mora da se izjasni? – Indukovane podele, indukovana mržnja, nisu zanimljivi, ali jesu opasni. Vrlo osiromašuju naš život. Svako se prema tome javno ili tajno izjašnjava. Možda je vreme da građani sami nametnu neke (nove/važne) teme. U kakvom društvu građani Srbije danas žive? Srđan Valjarević kaže da je ovde sve tabloidno. Kako se vama čini? – U društvu čija je društvenost vrlo iscrpljena, mršava i slaba. Trebalo bi malo time da se pozabavimo, mi, društvena bića. Kada živiš u metropoli Ti ženo s čukljevima i Podočnjacima Ti starče s velikim Flekama po ćeli Ti devojčice s buljavim očima// Nervirate me// Kada živiš u metropoli Ne čudiš se što neko ide usred zime U majici s kratkim rukavima Niti biciklisti po ledu Kada živiš u metropoli Usklađen si s 100 čuda I 1001 noći Kada živiš u metropoli srećeš slavne glumce i glumice Videla sam Žilnika ispred Teranove Htedoh da ga pozdravim Žilniče Ali mi se ne poznajemo… Kada živiš u metropoli Čudni i čuda su čips. (nova i još neobjavljena pesma Danice Vukićević, njen poklon za čitaoce Nova.rs)