Julia Kapornjai se izdvojila kao autentičan pesnički glas još svojom prvom knjigom, „Živi čvor" (2002) za kojom su usledile „Belo sunce" (2005), „Iz kapi mora" (2019) i „Panaceja" (2021).
One se međusobno nesumnjivo razlikuju u kontekstu zastupljenosti pesničkih postupaka i tematsko-motivskom sadržaju, ali je upadljiva zajednička karakteristika predan rad na kompoziciji. Autorka veliku pažnju poklanja rasporedu tekstova koji grade cikluse, promišlja njihovu međusobnu interakciju te smisao koji vrhuni kao rezultat odnosa poetskih tekstova.
To važi i za „Opsadu granica" gde će čitalac osvedočiti i izvesnu novinu: poetski tekstovi su presečeni ciklusom sačinjenim od proznih minijatura – kratkih lirskih zapisa, crtica. Fluidnost koja se u žanru zapaža – pojedine su pesme u prozi dok je druge najpreciznije okarakterisati kao kratke priče – ne narušava koherenciju knjige i njenu ulogu u strukturi koju ćemo kasnije pokušati više da osvetlimo.
Ulazak u svet „Opsade granica„ markira prološki tekst „Lego minimalizam" gde se u prvom planu zapaža ravan nekada-sada. Širenje motivskog jezgra oko te ose vodi preplitanju motiva prolaznosti, nestajanja i uništenja. Tako je na samom početku uvedena važna tema – to je tema vremena.
Čini nam se da ovde sintagma složena jednostavnost najbolje opisuje pesnički postupak: prizor koji lirsko ja posmatra generiše se u misao i kratko poređenje. Lepota i snaga leže u svesti o vremenu, spoznaji da ništa nije trajno a efekat dramatičnog dolazi zbog utiska da poetski subjekat u momentu govora primećuje kako: Umesto oblaka prašine/tu je nekada bila kuća/..sad je tu goli plac.
Suprotstavljanje pojma kuće pojmu goli plac stvara tenziju jer kuća nipošto nije neutralan pojam. Ukoliko se okrenemo Bašlarovoj Poetici prostora, radi se o emocionalno obremenjenom mestu koje je bogato različitim sadržajima i značenjima. Pa iako fasade se više i ne seća – lirsko ja svedoči da se nekadašnje/bivše više nikada ne može vratiti. Iščeznuće/nestanak sporadično se javljaju duž čitave zbirke i ne jednom stvari stradaju od ljudske ruke: početnom motivu prisvaja se motiv uništenja.
Prvi ciklus, „Muzička kutija", počinje autorefleksijom Nelinearno da bi se produžio u metapoetskim „Dno" i „Perpetuum mobile" koje problematizuju čin umetničkog stvaranja sažeto zapažajući pesničke prostupke ili otkrivajući lične afinitete poetskog ja. Na taj način se uključuju u korpus pesama autorke sa istom temom. U biti je na tragu simbolističke poetike – suštinsko značenje nalazi se iza/izvan/u dubini: Zato se spuštaš malo niže i/u dubini slike detalji ožive/Ostavljaš opšta mesta za sobom/široku stazu kojom idu neprivlačna lica/Ponekad im zavidiš/na sigurnoj putanji/iako znaš da ne gledate stvari/na isti način.
U „Muzičkoj kutiji" osvešćuje se različitost/udaljenost lirskog ja od drugih. Odatle i osećaj usamljenosti – ne samo kada je u pitanju senzibilitet nego i duhovne potrebe i, u krajnjoj instanci, način gledanja na svet.
Svakodnevica i njeni izazovi, manjak vremena, navike i inercija se u kontrastu postavljaju prema onome što lirsko ja spasava od rutine, daje mu snagu, okrepljuje i vodi: Organizovanost je/osnovna premisa/uspešnog života/samo ponekad/puka teskoba nagoni/da kroz mrak nasumice/napipam knjigu/i ubodem je u srce/kao adrenalinsku iglu („Životni prioriteti").
Na sličan način o tome govori i „Prokrastinacija", koja ostavlja utisak isečka, premda je u njenoj biti lična definicija pojma iz naslova, njegovo poetsko ovaploćenje. Takav manir se srazmerno često uočava – pesme su naslovljene pojmovima koji se lirski objašnjavaju/ilustruju te je zbirka jednim svojim delom lirizovana mapa značenja/tumačenja.
Rezilijentnost, gde je upadljiv tihi krik lirskog subjekta, suzdržan, sporadično hladan, sveden ton, često uz ironičan otklon o kome bi se s pravom moglo govoriti kao o mehanizmu pevanja Julije Kapornjai nalazimo i u osnovi pokušaja da se savremena očekivanja i teror pozitivne misli makar problematizuju („Dnevna rutina"). Ironija, iako predstavlja jednu od centralnih osovina ovog stvaralaštva, biva presečena prizorima koji su istinski nežni: Nastupaju dani/čudesnih malih otkrića/i umanjuju nelagodu/promašenog cilja/ u jednom od tih dana/mačka skida/svoj krzneni svlak/... /a novo paperje već klija/među dlanovima (Februar).
Poetski govor o nepoetskim stvarima (Reciklaža) postoji sa namerom, kako bi se na taj način pružilo složenije značenje: ukoliko je slika više nepoetska, utoliko je više iznenađujuća misao koju podstiče. Ta se misao dalje širi i obuhvata upitanost o smislu. Poetsko ja traga za njim iako uronjeno u vrevu svakodnevnih radnji: Još u polusnu/neki delovi tela počinju/Da brzaju/a neki usporavaju/Međusobno se saplićući/Gde li je poveznica/Ruke koja bi/Da uzme knjigu sa noćnog/Stočića/I one koja raskrčuje/Svakodnevni haos? („Diskontinuitet").
U „Opsadi granica", po kojoj je zbirka dobila ime, simbolika ose gore/dole očitava se na neobičan način: Čini se da i Bog/ima vremena/za gubljenje/dok nas gleda sa svoda/blejkovski oslikane crkve/a mi povremeno na časovnike/na utišanim mobilnim uređajima.
Nivelisanje je naslov ciklusa pod kojim su okupljene prozne minijature – njih ukupno deset, čiji je koloplet svojevrstan intermeco između dva poetska ciklusa. One su i najzaslužnije za efekat izneverenog očekivanja, sproveden kako na kompozicionom tako i na mikro planu, kao deo samih priča. Zato je susret više mimoilaženje a izgubljena fotografija postoji, jer postoji iza sklopljenih očiju, u sećanju. Sećanje i susreti se naizmenično prozivaju, i to je doprinelo koherenciji zbirke. Ponekad na tragu Čehova, poetsko ja beleži emociju, detalj, pojavu, zvuk. Upadljivi su sažimanje/redukovanje i fragmentarnost budući da nikada nije moguće pružiti sliku sveta u totalu. Mnoštvo fragmenata sećanja i sasvim običnih situacija, povremeno uz iznenadne obrte, u formi koja varira od pesme u prozi do kratke priče čine ovaj ciklus izrazito dinamičnim. Isto bismo mogli kazati kada se u obzir uzmu raspon tona i smena perspektiva.
Nakon uvodne „Književno veče", koja se svakako u određenom smislu može shvatiti kao metapoetska, sledi „Porodična slika", mestimično melanholično obojena. „Tužna vrba "– simbolično pokazuje kako pokušaj istrajavanja biva osuđen na propast. To je tuga nad ljudskom ravnodušnošću, metaforična slika života i sudbine stvari, lepota koja slučajno ili nečijom namerom nestane. Snažan mitski impuls što nosi senovito drvo, njegova snaga, biva razvejana na samom kraju u oštrom obrtu. Poetsko ja vidi današnji svet lišen mitske snage, naslućujući da je nekada postojala.
Poetika prostora varira, spoljašnji (na otvorenom, poput bašte, livade, ili onaj urbaniji, gradski) smenjuje unutarnji, lični. Polarizaciju spolja-unutra prati smena poetskog tona humorno/ melanholično a čitalac će svakako uočiti i smenu perspektiva.
Poslednji, treći ciklus Svi Sveti vraća čitaoca u stihovanu formu ali i u nešto drugačiji štimung. Njegovi poetski tekstovi u najvećoj meri konstituišu refleksivni sloj zbirke: Hvala ti gospode na milosti/da duše mrtvih ždralova i pčela/sleću na tvoja /medna prostaništa/I što si čoveku moć stvaranja dao/pesticide za napasti razne/da bi sačuvao ruke čistim (Kratka molitva nakon čitanja jutarnjih vesti).
Zazirući od patetike, plašeći se njene zamke, poetsko ja svedoči ličnu bol i tugu – dakle, svest o gubitku. Pa i „Forma nedostajanja", tematski bliska prethodnoj, odvodi zaključku da je završnica jedno zaokruženo promišljanje o gubitku.
Na takav način, putem opservacije, kroz iskre sećanja, promišljanjem, slojevita lirika Opsade granica osvaja čitaoca nenametljivim tonom i veštom kompozicijom. U njoj paralelno teku dnevni, oku posmatrača dostupan život, i onaj sakriven, intimni.
Filosofija vremena, njegove manifestacije, rekreacija smisla poezijom i otimanje njegovom nestanku pisanjem, u prvom redu zbog načina na koji su predstavljeni, čine knjigu istinski vrednom čitalačke pažnje.
Pogovor Dunje Rac
