Konfucijanizam i daoizam (taoizam u staroj transkripciji) su dva najznačajnija pogleda na svet duboko ukorenjena u kineskoj tradiciji. Konfucijanizam je u Evropi mnogo poznatiji nego daoizam, ne samo zbog brojinijih prevoda Konfucijevih dela. Knjiga Šta mogu da naučim od daoista? je značajan doprinos boljem upoznavanju daoističkog pogleda na svet i istorijskog razvoja daoizma od antičkog doba do danas. Autor objašnjava i zašto je daoizam u neprestanoj polemici sa konfucijanizmom, šta su osnovne razlike između ova dva shvatanja i razloge zbog kojih je daoizam u Kini tokom vekova negiran, sve do pokušaja iskorenjivanja daoističke tradicije.
Osnovna razlika između konfucijanizma i daoizma odnosi se na etička pitanja, uređenje društva i upravljanje državom. Dok je za konfucijanizam ključna hijerarhijska struktura, centralizovana uprava, moralni kodeksi, ustanovljeni riruali i ceremonije kojima se bespogovorno povinuju svi članovi društva, daoizam zagovara povratak jednostavnoj zajednici, lični razvoj i odgovornost, prirodni tok i spontanost, jednakost svih ljudi i respekt prema prirodi i svim živim bićima. Jedan od najvažnijih aspekata daoističke filozofije jeste shvatanje po kome ne postoji razlika između sveta čoveka, sveta prirode koji nas okružuje i kosmosa. Dao ili Put je prirodni poredak svemira, spontani način na koji svet postoji i takav poredak stvari održava se ako sve ostaje verno sopstvenoj prirodi. Slediti Put znači biti u skladu sa ovim prirodnim poretkom. Umesto da slede određena pravila, daoisti zagovaraju ideal prirodnosti i harmonije čoveka sa prirodom i kosmosom verujući da se tako može izbeći borba, nasilje i patnja.
Daoistička kritika konfucijanizma ne odnosi se toliko na same vrline, već na konfucijanski način da se detaljno propisane dužnosti nametnu svakom članu društva. U rukama beskrupuloznih ljudi, vrline postaju zastrašujuće oruđe. Umesto da se povinuju nametnutim pravilima (konfucijanskom instrumentalizovanju morala i pragmatizmu vladavine), daoisti slede Put (Dao) kao izvor svega, prirodni poredak svemira i procesa neprestanih mena. Na društvenom planu „slediti Put“ znači samokultivisanje, pojedinačnu odgovornost i doslednost kao preduslov i najbolji način da se postigne sklad u porodici, društvu i upravljanju državom.
Uprkos tenzijama između konfucijanizma i daoizma, oba ova učenja imala su veliki uticaj na kinesko društvo i kulturu: konfucijanizam pre svega na javni život, uređenje društva i upravljanje državom, dok je daoizam pre svega uticao na lični život i traganje za skladom u odnosima sa drugim ljudima i prirodom. Kombinacija ova dva pogleda na svet, zajedno sa budizmom, ne samo da je vekovima uticala na kinesku kulturu već i danas ima značajnu ulogu u kineskom društvu i kulturi.
Pitanje Šta mogu da naučim od daoista? nije ispitivanje relevantnosti i „aktuelnosti“ daoizma u 21. veku , već upravo obrnuto: poziv savremenom čitaocu da se vrati osnovnim pitanjima o čoveku, prirodi i kosmosu. Jan de Mejer kaže da “klasični daoistički tekstovi očigledno nisu pisani za iskorenjenog, neurotičnog i egzistencijalnim strahovima progonjenog čoveka 21. veka. I ma koliko čudno zvučalo, upravo zato od njih možemo mnogo naučiti.“ “Daoizam ne želi da postigne “viši” uvid, već vraćanje dubljoj stvarnosti, onom “nebeskom”, “božanskom”, “prirodnom” koje povezuje sva bića. „Daovo kretanje je vraćanje“ čitamo u Knjizi o Dao i Deu. Slediti Dao znači slediti putokaz povratka izvornom, prvobitnom, kako bi se postiglo iskonsko stanje jednostavnosti, prirodnosti, sklada, spokoja, unutarnje ravnoteže i harmonije između čoveka i prirode.
Da bismo upoznali daoizam i sva značenja Daoa, autor nas dvostruko upozorava: najpre da se oslobodimo „predrasuda koje opstaju ne samo zahvaljujući mnogim autorima popularnih publikacija, već delom i akademskom establišmentu“.
„Dominantna zapadnjačka metafizička tradicija prilično uskogrudo definiše granice onog šta se može nazvati filozofijom i stoga je daoizam kvalifikovala kao ezoteričan, mističan, primitivan, dakle ne-filozofski. Novija istraživanja, pak, adekvatnije pristupaju istraživanju razlika i srodnosti i nastoje da uvide vrednost korelativnog mišljanja, nasuprot dualističkom mišljenju...“
Drugo upozorenje odnosi se na neadekvatna očekivanja. Popularni interes i pristup duhovnoj tradiciji Istoka otkrio je u 20. veku meditaciju, reinkarnaciju, mistično, ezoterične prakse, kristale, povratak prirodi, zdravu ishranu i načine da se postigne dugovečnost. Autor upozorava čitaoca da u ovoj knjizi neće naći „newage priručnik za sopstveni spas niti garancija da će (...) iznenada i zauvek otkriti Sreću“.
Umesto ograničenih (naučnih i popularnih) pristupa, autor nam predlaže da se najpre oslobodimo svih predrasuda o daoizmu i upoznamo osnovna značenja pojma Dao i široki spektar učenja i praksi koje se nazivaju daoizmom. „Daoizam se može u potpunosti razumeti samo ako ga posmatramo u celini: kao životnu mudrost, političku filozofiju, mnoštvo psiho-fizioloških praksi, liturgijsku osnovu seoskog društva, kao bitnu komponentu tradicionalne kineske medicine, kao protonauku i izvor inspiracije za umetnost i književnost.“
Knjiga je izuzetno pristupačno napisana i stoga je zanimljiva ne samo za sinologe i filozofe, već i za široku publiku. Autor je poglavlja posvetio centralnim temama u daoizmu i mnogostrukim tumačenjima. Svako poglavlje počinje pregnantnim citatom iz klasičnih daoističkih dela Lao Ci i Džunag Ci i Lie Ci. Autorovo objašnjenje i tumačenje pokazuje koliko nam ideje stare više od dve hiljade godina mogu biti zanimljive i danas i čemu nas mogu poučiti.
Na našem jeziku čitaocu je dostupan prevod jednog od tri klasična daoistička spisa koje je Radosav Pušić preveo sa starokineskog Lao Ci Knjiga o Dao i Deu (2003). O daoizmu i ostalim klasičnim daoističkim spisima čitalac može naći mnogobrojne studije i eseje Radosava Pušića: opširan uvod za prevod spisa Lao Ci ili Knjiga o Dao i Deu, Sin neba filosofija stare Kine (1996), Kosmička šara (2001), Dete i voda (2017), Kina, zmaj izvajan u srcu pisma (2021). Posebno su zanimljiva poglavlja Dao i Logos: svetovi Lao Cija i Heraklita (Kina, zmaj izvajan u srcu pisma) i poglavlje Filozofija Džuang Cija (Dete i voda).
O. v. D. Leeuw Petrović
