Radio-drame

Author:

Ingeborg Bahman

Translate:
Brosiran povez

2020 god.

700 Din

ISBN:
978-86-7188-192-0
latinica

Radio-drame Ingeborg Bahman nastale su u vreme procvata ove književne vrste tokom pedesetih godina dvadesetog veka i predstavljaju uzorne primere radio-drame koja se okreće ka unutrašnjem svetu, kreiranju unutrašnje pozornice, unutrašnjeg prostora imaginacije i identifikacije, u koji autori žele da povedu svoje slušaoce (Lennox 2013a: 95). Sve tri radio-drame se bave snovima – doslovno i preneseno. U njima se briše granica između stvarnosti i imaginacije, pri čemu stvarnost na kraju uvek nadvlada svet mašte. Njeni likovi pokazuju neutaživu želju da prevaziđu ograničenja uređenog sveta, ali Bahman problematizuje njihove prolazne sanjarije kao neuspešne pokušaje bega iz stvarnosti: u prodavnici sa snovima, na ostrvu, u hotelu. Zvučna komponenta jezika i muzika doprinose stvaranju utiska prolaznosti, ambivalentnosti izražavanja želja (Schuller 1984: 50–51), pokušaja uspostavljanja utopije „drugačijeg stanja“ („der andere Zustand“), koncepta koji je Bahman preuzela od Roberta Muzila i koji dolazi do izražaja u Cikadama, a još više u Dobrom bogu s Menhetna (Der gute Gott von Manhattan), u kojem to „drugačije stanje“ predstavlja ljubav koja postaje opasnost za postojeći red u društvu (Marquardt 1996: 697– 698). 
U govoru koji je održala prilikom dodele nagrade za radio-dramu Dobri bog s Menhetna Bahman je kao centralni cilj književnosti navela prikaz egzistencijalnog osećanja bola (Marquardt 1996: 692). Na primeru „graničnog slučaja“ ona u radio-dramama pokazuje ekstremnu potragu za nemogućim, želju da se pređe s one strane datosti. Stvarnost ne može pružiti alternativne svetove umetnosti, ali umetnost ima funkciju da postulira ideale kojima ljudi streme. Međutim, čovek mora da ostane u okviru uređenosti, jer iskoraka iz društva ipak nema. U okviru postojećih granica usmerava se pogled ka savršenstvu, ka nemogućem, nedostižnom, bilo u ljubavi, slobodi ili čistoj veličini. U suprotstavljanju nemogućeg i mogućeg proširuju se sopstvene mogućnosti, ali u tom napetom odnosu dolazi do izražaja suštinska povezanost ljudi i društvenog uređenja. Žudnja za otporom suprotstavljena je samom društvu, jer se želja i pokušaj iskoraka iz društva shvata kao kritika tog uređenja koja može da vodi ka njegovoj promeni, ali uprkos svemu ljudi moraju da ostanu u njegovim okvirima. U kontekstu Hladnog rata ne čudi što Bahman nije samo fašizam i komunizam, već svako društveno uređenje posmatrala kao totalitarno, tako da pokušaji njenih likova da se postave van tog uređenja bivaju osuđeni na propast, a „preživeli“ moraju da se snađu u svetu kakav jeste. Ta ambivalentnost pokazuje da Bahman nije bila spremna niti da se pomiri sa postojećim uređenjem, ali ni da odustane od vizionara (Lennox 2013a: 83–85). Iako su nastale pre nekoliko decenija, njene radio-drame su još aktuelne – želja savremenog čoveka za begom iz ograničene stvarnosti tokom vremena je samo porasla, te su time njene drame zavredile pečat univerzalnosti.