Kairos. Novi entuzijazam

Kairos. Novi entuzijazam
Author:

Joke J. Hermsen

Translate:
Brosiran povez

2017 god.

850 Din

ISBN:
978-86-7188-168-5
latinica

Шта се крије иза књиге на чијим корицама је низозимски издавач Де Арбеидерсперс ставио следеће речи:

„У Каиросу Хермсен се залаже за страственије време. Познајемо Хронос као линеарно, мерљиво време, али смо Каироса као бога "правог тренутка" заборавили. Хермсен налази Каироса између осталог код Ничеа, Хане Арент, Хајдегера и Блоха, и повезује га с појмовима као што су ентузијазам, инспирација, емпатија и одушевљење. Филозофски есеји Ј. Хермсен  о уметности и образовању нуде нове наде и начине размишљања који нас могу инспирисати да покренемо стварне промене.“

Књига низоземске филозофске списатељице Јоке Хермсен, Каирос. Нови ентузијазам ,писана усред новог врхунца континуиране кризе западног света и због ње, јесте пледоаје за интервенцију у примарну категорију бивствовања: време. Испод површине њених размишљања мање-више недвосмислено стоји њено осећање да је темељни узрок кризе доминантно схватање времена.  То време нововековна западна цивилизација схвата као хронос, с једне стране као мерљиво и с друге стране као време живота; оно је утолико као квантитативно физичка а као квалитативно економска категорија. Као квантитативно, удружено с  простором као другом основном категоријом опажања оно чини могућом брзину. Као квалитативно, а ипак и квантитативно у један мах, оно као вредност напослетку испоставља само мерљиву вредност – новац. Тако схваћено, оно у једну руку генерише идеју  напретка, у другу руку напретку као таквом неупитно придаје вредност (више=боље). Криза, која се у коначници испољава као криза живота, међутим показује да негде постоји скривена грешка. Та грешка је уписана у само порекло Хроноса, односно Кроноса, једног од Титана, Урановог сина познатог по томе што „једе своју децу“ (онако превентивно јер му је пророчено да ће га једно његово дете убити: биће то Зевс кога је од прождрљивог оца спасли мати).

Ауторка зато посеже  – није у томе усамљена, може се већ говорити о „каирологији“ као дисциплини – за другим античким божанством које је старим Грцима било коректив против таквог незаситог Титана: то је Каирос (најмлађи Зевсов син) који је за Грке био могућност да се Кроносово (прождируће) време на неки начин „заустави“ у тренутку:

„to je trenutak nepokretnosti i refleksije koji upravo može prekinuti kontinuitet istorije i Hronosov kontinuitet. U trenutku prekida i izoštrene pažnje tok istorije ...  biva prekinut da bi se stvorila cezura u sledu događaja jer tek tada je moguća 'revolucionarna' promena. Drugim rečima, to novo, inspirisano Kairosom, nije rezultat ili logična posledica određenog istorijskog razvoja, već je suštinski različitog karaktera i stoga se pre može smatrati tačkom raskida.“

Ауторка наиме дели мишљење Валтера Бењамина који за разумевање историјског тока уводи у игру тумачење једног цртежа Паула Клеа Angelus Novus: Анђео је приказан као да управо жели да се удаљи од оног у шта скамењено гледа. 'Очи су му разрогачене, уста отворена, а крила раширена. Тако би морао изгледати анђео историје. Лицем је окренут прошлости. Оно што ми видимо као низ догађаја, он види као једну једину  континуирану катастрофу с нагомиланим рушевинама, баченим пред његове ноге. Анђео би се радо зауставио да оживи мртве и обнови рушевине. Али вихор који стиже из раја разапео му је крила и више не може да их склопи. Олуја га незадрживо гони напред, у будућност којој је окренут леђима, док гомила рушевина пред њим расте до неба. Та олује је оно што називамо напретком'. (В.Б.)

Искористити могућност Каироса значило би из положаја Angelusа Novusа (бити лицем окренут прошлости, имати увид у рушевине) прећи у неки активнији став, можда и даље видети прошлост, али смањити изложеност ветру који бије из раја. Окренути се бочно. Историја би тада функционисала као

„odskočna daska u pravcu ka novom i nepoznatom, onom što se unapred ne može opisati niti planirati i programirati, već samo naslutiti na intuitivan i kreativan način...  s druge strane, snovi o budućnosti po Benjaminu su uvek povezani s potisnutim elementima iz praistorije pohranjenim negde u kolektivnom nesvesnom. Upadljivo je da Benjamin, jedan od retkih marksista toga doba, kao primer tog prastarog sna navodi arhaično matrijarhalno društvo u kome postoji ne samo suštinski drugačiji odnos između žene i muškarca već i skladnija veza između čoveka i prirode. Kairos dakle narušava etablirane suprotnosti i u postojeći poredak unosi novi život time što na nov način povezuje oba pola jedne protivrečnosti... Тај 'dijalektički' momenat za Benjamina nije dakle ukidanje ova dva pola protivrečnosti – teze i antiteze – u sintezi kao kod Hegela, već traganje za novim harmoničnim odnosom unutar same te suprotstavljenosti, čime se Benjamin pridružuje tradiciji pitagorejaca.“

Сматрајући да је Каирос потиснуло хришћанство (могло би се додати: нарочито у свом протестантском облику с његовом радном етиком) и не мање просветитељство са својом вером у напредак, Хермсен тражи потврду свом пледоајеу кроз 11 поглавља посвећених мислиоцима, уметницима  (издвајам Вирџинију Вулф и Рилкеа) и образовању.  У  књизи су разматрани многи песнички стихови и филозофски појмови од којих су најважнији Каирос, нада, интуиција, емпатија и ентузијазам, како би се оцртале контуре нове етике и како би био могућ нови почетак. 'Морамо поново научити да се надамо', пише Блох, а то је више него икада предуслов да бисмо остварили промену.

Да ли је превод ове књиге потребан српском читаоцу? У крилу развијеног света већ годинама буја осећање да нешто дебело није како треба. Да ли смо ми као део не(довољно)развијеног света поштеђени стања из кога се рађа то осећање? Или смо ми као такви само још рањивији, па ту кризу коју они осећају као подрхтавање ми већ осећамо као земљотрес? Допуштам да сеизмографи нису код свију подједнако баждарени, али можда ипак на крају крајева препустити читаоцима да о томе одлуче.

Р. Дражић