Gregor fon Recori, u svom romanu Hermelin u Černopolju (1958), nudi poetski fascinantno i, sve u svemu, istorijski validno veličanje habzburškog sveta čiji je najšarmantniji i najukletiji kutak, onaj jugoistočnoevropski, prikazan ovde. Bajkovita potraga za izgubljenim vremenom i lirski određeno evociranje detinjstva ne sprečavaju Recorija da u čaroliji preobraženja uhvati istorijsku i društvenu
stvarnost do koje je austrougarskim piscima bilo tako teško doći. Suština habzburške srednje Evrope nastaje, takoreći, filtrirana kroz začaranu, nestvarnu atmosferu događaja, koji inace blede spolja i doživljavaju se iznutra, u svom unutrašnjem odjeku i reperkusijama na maštu. Međutim, ova magična svetlost ne iskrivljuje istorijsku i društvenu stvarnost. Ako je Recori, s jedne strane, poslednji upečatljivi pesnik istočnih krunskih zemalja monarhije, on je i pisac koji je uhvatio istorijski značaj sloma prebacivši
ga u osećanja pojedinih ljudi i u lirsku atmosferu romana.
U srcu imaginarne pokrajine Teskovine, još obojene sjajem kasne kulture – fantastičnog, ali stvarnog kutka nekadašnje Dunavske monarhije – leži Černopolj. Sa suptilnom ironijom, elegantnom duhovitošću i uglađenom, malicioznom poezijom, Gregor fon Recori otkriva sliku blistavog i atmosferski zadivljujućeg pograničnog regiona Evrope između dva svetska rata. Balkanske tradicije, bajkovite ekstravagancije, skandali i sramota, ali i ravnodušna tolerancija više klase kojoj je vreme dalo poslednji milosrdni rok, ogledaju se u razmišljanjima prefekta Tarangolijana i njegovoj zagonetno-suptilnoj nasmejanoj superiornosti. Iz gomile kontrastnih i šarolikih likova izranjaju misteriozni događaji, mračni znaci predstojeće propasti. Za sebe štrči slika aristokratskog ekscentrika, husarskog majora Nikolausa Tildija, čoveka koji, „kao jedini pravednik među sto hiljada opakih“, nepokolebljivo teži, čak do tačke samouništenja, da sačuva svoju čast čistom, kako to diktira kodeks prošlog poretka. On trpi sudbinu hermelina, za koga se kaže da umire kada mu se okalja runo. Autor je za ovu knjigu dobio Fontanovu nagradu grada Berlina 1959. godine.
