Rođen u Gracu 1972. godine, izvesno vreme pisao je reklamne tekstove i bio taksi vozač, a, kako sam navodi na svojoj internet stranici, od 1991. piše romane, eseje, pripovetke i radio-igre. Sebe je fikcionalizovao promenom svojih identitetskih osobina, kao što je datum rođenja, u prvom o njemu ispisanom tekstu na sajtu Vikipedije; sam je napisao taj članak, koji je kasnije izbrisan, posle 2004. godine; čak je tu negativno ocenio i svoje romane, potpuno u dosluhu s praksom građanskog 18. veka koji su autoironizovali, i to u trećem licu, sopstvene književne vrednosti. Jednu takvu autokritiku izrekao je, kao neidentifikovani autor, i srpski pisac Zaharija Orfelin, umećući, kao korektor u štampariji Dimitrija Teodosija u Veneciji, fusnotu o nekom Orfelinu koji je napisao neku pesmu; ko sad da kaže kako 18. vek i avangardni postupci nisu jedne poetike. Prvi roman objavio je 1998 (Carl Haffners Liebe zum Unentschieden) u kojem opisuje remi-partiju između Emanuela Laskera i fiktivnog Karla Hafnera. Dve godine kasnije kod istog berlinskog izdavača objavio je roman Herr Susi, s temom o fudbalu. Slavu je stekao tek s trećim romanom Der Kameramörder (2001) koji je ovenčan i nagradom „Friedrich Glauser“. Satirično intoniran Bildungsroman Wie man leben soll (2004), koji je sad i pred srpskim čitaocem ostao je dugo na listama najboljih i najčitanijih dela i to na listi čitalaca i na listi književne kritike. Roman je čak pretočen i u film. I naredni roman – Die Arbeit der Nacht (2006) – ostao je među najpopularnijim delima na čuvenim austrijskim listama čitanosti; 2007. pojavio se njegov roman s mnogo autofikcije, Das bin doch ich. Sad već autor čuvene izdavačke kuće „Hanser Verlag“ objavljuje romane Das Leben der Wünsche (2009), Lisa (2011), Unterwegs im Namen des Herrn (2011), Das grössere Wunder (2013) i Meine Schreibmaschine und ich (2014). Između ostalih priznanja, grad Beč dodelio mu je 2002. čuvenu stipendiju „Elias Canetti“, 2007. bio je finalista nemačke nagrade za najbolju knjigu. Danas živi u Beču.
