Zemlja crvenih stena

Već u Palati muva (Nojzac, 2011) srpski čitalac je imao priliku da doživi paradoksalno dejstvo Kapaherove proze: dejstvujuće takoreći nedejstvovanjem, onim što ostaje neizgovoreno, insistiranjem na sporednom, prezentirano opreznom uzdržanošću i pijanisimo dinamikom. I ono što se o njemu može pročitati kao čoveku pokazuje ga kao principijelno skromnog, distingviranog gospodina: kao nekog građanskog Handkea sa sniženim krvnim pritiskom.
Budući da je tek 2009. ovenčan Büchnerovom nagradom, kao objektivno najvažnijim književnim odličjem nemačkog govornog područja, njegovi poštovaoci naravno nisu propuštali da kod ostatka publike probude osećaj nemirne savesti. Sasvim izlišno! V. Kapaher (1938) kao jedna nežna biljka književnosti niti zaslužuje kritičko milosrđe, niti mu je ono potrebno. Jer u tom njegovom insistiranju na uzgrednom leži i nešto ofanzivno što je nanjušio Martin Valzer kad je Kapaherovu uzdržanost nazvao „brutalnom“. Understatement je njegovo lukavstvo što se rado previđa kao i otuda proizašli humor koji prožima njegove knjige kao fina kapilarna mreža koja, zna se,  razbija i najtvrđe stene. Kapaher torpeduje žanr u kome se prema prilici kreće (u ovoj knjizi to je žanr putopisa) i to upravo akuratnošću s kojom formalno ispunjava, a sadržinski osujećuje njegove prednosti. To se spokojno može nazvati subverzivnom mimikrijom, pobunom u gestusu uklapanja. Kakvo će dejstvo „metoda“ izazvati, zavisi od prilike, recimo u Zemlji crvenih stena, neumoljiva iscrpnost u imenovanju i opisivanju geoloških formacija, koja će svakako iznuriti čitaoca, s jedne strane treba da posvedoči o književnom neuspehu Kapaherovog protagoniste, a s druge strane da kod čitaoca izazove osećaj fizičkog napora kome je u svom Maze-poduhvatu ovaj izložen.

Geografija ovog distrikta široj publici je poznata iz vestern-filmova Džona Forda koji se često odigravaju u rasklančenoj Monument valley na granici između Jute i Arizone, krajoliku u kojem se usamljeni čovek (pa i gledalac) iz svoje ograničene perspektive neminovno priključuje na beskrajnost vremena i kosmosa, a metafizička terapija, kao što je poznato, ume da pomogne. Pomoći će i penzionisanom doktoru Veseliju, ne baš uzbudljivom Kapaherovom protagonisti koji u potrazi za novim životom, za životom uopšte, svojom avanturom nastoji da predupredi „penzijski šok“. Njegova avantura, naime, nije neki adrenalinski rafting po brzacima Kolorada, u pitanju je duhovna avantura. Egzistencijalne emfaze koje donosi kući on nastoji da konzervira čitanjem mističkih traktata, ali ih uvek iznova i gubi osujećenjima dosadne svakodnevice... Kapaherski humor koji, međutim, nije tu da bi se autor podsmevao svom malodušnom protagonisti, već da bi s velikom lakoćom postavio važna pitanja. Da život dobija svoju punoću time što čovek pušta da stvari prolaze kraj njega, pa od permanentnog delanja dospeva do bitka...