Franc Inerhofer

Već od pete godine živeo je kao sluga na majuru svoga oca, uspeo je ipak da se iščupa od predodređene sudbine i završi kovački zanat. Od 1966. pohađao je večernju gimnaziju i potom studirao germanistiku i anglistiku na Univerzitetu Salcburg. Počev od 1973. živi kao slobodni pisac i od 1975 boravi u Orvijetu (Italija) i u Arniju kod Ciriha. Od 1980. radio je kao knjižar u Gracu. Njegov prvi autobiografski roman Lepi dani (1974), u kome opisuje svoje teško detinjstvo, namah mu je doneo književnu slavu. Oduzeo je sebi život 2002, u Gracu. Pronađen je mrtav u svom stanu.

Inerhofer je rodom iz Pincgaua, planinske oblasti u Pokrajini Salcburg. Socijalna istorija te oblasti u 20. veku obeležena je velikom krizom poljoprivrede u austrijskom planinskom području počev od 1900. godine, kad je uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Iberzea iznenada primorao bezbrojne sitne seljake da prodaju svoje majure veleposednicima. Tokom tog razvoja nastao je seoski subproletarijat koji se sastojao od mase obespravljenih bezemljaša i nadničara.

Potiče iz porodice koja je još mogla da izbegne sunovrat u subproletersku bedu, ali se pritom održavala na surovoj ekonomiji bedno plaćenog rada; tako je Inerhoferovo okruženje obeleženo bezobzirnim gazdovanjem nad radnicima i osirovljenjem ljudi u svim područjima života. Region je sem toga bio posebno posebno pogođen ratovima jer ostao bez dovoljno muškaraca, pri čemu su teški poljoprivredni uslovi Pincgaua iziskivali mušku radnu snagu.

Uz to, Inerhofer je bio vanbračno dete što ga je u dominantno katoličkoj salburškoj pokrajini automatski pretvorilo u autsajdera.

Književno stvaralaštvo

Inerhofer je beskompromisno orijentisao svoje delo na realnost sopstvenog života; sled njegovih tekstova do 1980. godine svedoči o borbi za duhovnu nezavisnost i život bez straha i prisile. Kad je književni realizam, a naročito onaj upravljen na svet rada, početkom osamdesetih godina prošlog veka izašao iz mode, Inerhofer se našao postrani književne javnosti. Više se nije gurao nazad u njeno središte već je živeo na toj periferiji.

1993. preduzeo je kambek knjigom Um die Wette leben (Živeti utrkom). Promenio je stil i od tvrdog realizma ranih godina prešao na stil tirade koji mestimice podseća na Tomasa Bernharda i nagoveštava zastrašujuće duboku, skoro mističnu egzistencijalnu nesigurnost. Izvesnim aluzijama u tekstu pogođeni su se osetili izvesni književni kritičari koji su knjigu dočekali na nož i organizovanom kampanjom praktično je sahranili.

Uprkos problemima sa alkoholom, pisao je do zadnjeg časa. Njegov poslednji tekst Das rechte Murufer još nije objavljen.