Nemir i vreme nas određuju kao dva stanja koja nas paskalovski zastrašuju pred neporecivim dejstvom nužnosti. Jedino nas dovitljivost duha izbavlja od nespokojstva. Jovanka Živanović se usudila da oproba umirujuće znanje o sebi.
Unutar svakog malog prostora je najsveobuhvatnije bezmerje, unutar svake tišine je najgromkiji glas. U prozi Jovanke Živanović potvrđuje se, poglavito u Aude sapere, prastaro uverenje da nemoć proširuje unutarnju lepotu i da nas ispovedanje izvodi iz tamnice koju sami gradimo
U redovima gospođe Živanović iskustvo sveta kondenzuje se u slike koje su, po svoj prilici, čitljive samo uskom krugu zaljubljenika u tamni vilajet neizgovorivog. Posredi je precrtavanje nemuštog doživljaja u samorazumljive slike onome ko ih izvlači na videlo sveta, što podrazumeva svedenost govora na minimum, jer takav je unutarnji zahtev tišine, ali je to istovremeno i odbrana od zamki pomenute tišine o kojoj nam je govorio i car David u prvim redovima svog 39. psalma. Gospođa Živanović ima poverenje u pročišćujuću moć intimističke proze. Zato njena dugo vagana reč i vredi.
Ono neprekidno i drevno preispitivanje odnosa Drugi – Ja, zapitanost nad bremenom koji nose oba vida egzistencije, sramežljivost pred nepoznatim i neprepoznatim, samim tim možda i neželjenim sopstvom, usamljeničko strpljenje u odgonetanju tajne vlastite pozicije pred smislom navejavaju stranice omanje ispovedne proze Aude sapare.
Inverzija perspektive sagledavanja smisla postojanja, kao i njegovih oblika projavljivanja, u književnosti zastupljena već odavno (Samome sebi cara-filosofa Marka Aurelija, Ispovesti blaženog Avgustina, Rusoove Ispovesti ili Vitmenova Pesma o sebi u kojim se autori preispituju ko je čovek zapravo i kakvu poziciju zauzima u svetu oko sebe ali i svetu u sebi), uključuje u sebe najteže nadmetanje koje svako od nas poduzima. Gospođu Živanović zato doživljavam kao danteovskog putnika-tragača po minijaturama bića i to uz dužno poštovanje. Jedina istinska veza sa ovim svetom je bol koji pročišćuje i rasvetljava tragično bivstvo.
Preispitivanje u mikroslikama senki i ćutanja odmara, veliko nas uljuljkava u neodgovornost nadmenog duha. Ono je stvar vrednosti žive svetlosti novog rođenja, vaskrsenja koje umiče konačnom nestajanju. Njena poetika podseća i nosi žig svega onoga što nam predočava Gaston Bašlar u svojim čudesnim mikro-esejima pod nazivom Poetika prostora gde tačno primećuje ono što je osobenost htenja Jovanke Živanović: Minijatura je jedno od prebivališta veličine.
Ma koliko paradoskalno izgledalo, poricanje zatvorene samoće je otvaranje jednog novog sveta o kojem je snevao i Vinaver u poslednjoj tercini svoje pesme O, ljudi, ljudi, u ognjenom spletu. Psihoanalitički kontekst i filosofsko promišljanje predočeni u ovoj omanjoj knjizi pokušavaju da, kao svesno odabrane metode, razotkriju sopstvo autorke i imaju svoju svrhu i van granica samog pisca – svako od nas je u njenoj koži samo što je ne razdire da pogleda unutra. Gospođa Živanović čini to umesto nas. Bitno mimo svih drugih bitnosti jeste angažovanje za susret sa sobom kao Drugim. Bog i čovek se rukuju na istom izvoru. Doći do tog studenca vredi svakog stradanja. Usudi se da znaš ko si.
Slobodan Nikolić
