Po svoj prilici u životu homo sapiensa postoji jedna tačka od koje se radije osvrćemo u nazad nego što gledamo u napred. Ima to svakako veze sa vremenom ljudskog života koje se s godinama „zgušnjava”, naše vreme ne teče jednolikom brzinom: u ranoj mladosti protiče nepodnošljivo sporo, u tvoračkim godinama, kad gradimo egzistenciju, najmanje ga osećamo, u zrelosti dimne signale nam šalje ogledalo, na pragu starosti vreme kreće da nam teče nepodnošljivo brzo. To je trenutak kad ili uzimamo da prizivamo uspomene ili o njih počinjemo da se spotičemo poput Piljnjakovog Ivana Moskve (mada bismo to radije izbegli): „U mraku lobanjine kutije visili su stalaktiti vremena, nabacana su bila čitava brda starudije uspomena: i u mraku lobanjine kutije bilo je savršeno neprozirno – lobanjina kutija je rasla do neverovatnoće – kao u fabrici rudokopa Ivan je lunjao po lobanjinoj kutiji s fenjerom u ruci i spoticao se o uspomene”. To svojstvo našeg doživljavanja je naravno opšte poznato i verovatno ne bi zaslužilo ni da se pominje da taj karakter vremena našeg života nije podario svetskoj književnosti velika dela: valjda najveće zaveštao nam je onaj Francuz na slovo P (eto, tako to ide kada se prekorači rečena točka) koga je na svojoj čuvenoj ilustraciji ovekovečio Tullio Pericoli.
Ja-narator „nepripovedačkih priča” Vladana Jovanovića (koji bi u prilično visokom procentu mogao biti i on sam in persona) nalazi se na toj tački, međutim, njegove uspomene ne pokreću olfaktorni okidači poput mirisa madlena, već pre vizuelni koje deluju kao „bakterije”. Zašto je ova reč stavljena pod navodnike? Zato što je u pitanju fenomen koji ja-narator uslovno naziva bakterijama: kada se nađe na zasluženom odmoru, prekrštenih ruku pod glavom plutajući u moru, pred očima mu se komešaju prozirne pojave koje liče na bakterije – svima su nam dobro poznate pod datim okolnostima: more, sunce, lagano prsno plivanje ili plutanje a na ekranu iza sklopljenih kapaka neko „Braunovo kretanje”.
Ono što te „bakterije” kod pripovednog subjekta čini zanimljivima jeste to što one deluju iščezavajući, to jest, tek kad nestaju umesto njih se pojavljuju uspomene/predstave. Zbog te osobine delovanja odsutnošću ovde bi u nekom opširnijem formatu teksta bilo zgodno pročeprkati Lakanovim instrumentarijem, no pošto je format tesan zadovoljimo se samo konstatacijom.
Možda bi uspomene navaljivale na njega i u drugim prilikama da nije izručen procesu rada koji danas traži celog čoveka i celo njegovo vreme. Potrebno je dakle biti na odmoru. Bilo kako bilo te „bakterije” su poput šifri koje aktiviraju neki sinaptički okidač. Jer one dolaze ali se ne zadržavaju, već odlazeći prizivaju predstave: ja-narator katkad želi i da ih vrati, ali volja nema na njih uticaja: jer njih su zamenile evokacije koje su jače i ne daju se ukloniti „osvežavanjem ekrana”. Kad pripovedni subjekt to dokuči tad može i da se opusti. Taj stav daje ovako formulisan moto celoj pripovesti: Ništa ne radim/zurim unaokolo/uživam u nedostatku napora/stvari se ionako događaju/skupljam predstave.
A kakve su te prizvane predstave? Jesu li to „spoticajne” uspomene kao kod Ivana Moskve kome se vraćaju slike iz vremena kada tri ratna druga u tifusnoj groznici nose svoje odavno mrtve saborce koje, pošto su se u povlačenju zaustavili da se odmore i odspavaju, hrane i pokrivaju?
Ništa slično! Nema u ovoj prozi tako živopisnih slika, mada ima slika vanredne poetske snage, poput one kada narator noću zatiče oca za volanom belog golfa u garaži. Te predstave nisu nužno sećanja jednog proživljenog života, „stari dani” (mada su najčešće to jer kao da „vrede više od onoga što se trenutno zbiva... jer kao da tad [kad mu dolaze] sve manje izmiče”). Mogu to biti i iskustva lektire, dokumenti, stare cedulje, „bilo šta”. Međutim, kakve god bile one su zapravo poglavlja romana koji poput slagalice priča priču jednog života ali to čini najradije indirektno: gotovo da je ta indirektnost sistem ove proze. Po svoj prilici to dolazi otuda što pisac svoju istoriju priča u kontekstu izgubljene društvene, odnosno državne zajednice, ali želi da izbegne politiku, ono političko. Želim da verujem da je to zato što i on misli da je je političko u tekućem veku izgubilo svoje izvorno značenje (javna stvar, opšti interes) u istoj onoj meri u kojoj čovek, građanin više nije zoon polikon, već možda samo zoon konsumeron, u najgorem slučaju goli zoon, bestija. Zašto? Pa zato što politika u sistemu izborne demokratije više ne posreduje opšti nego tek partikularni interes. U tom smislu pisca će umesto političkog radije zanimati ono suštinsko, pa će primere propasti koja je zadesila državnu zajednicu koja je davala formu njegovoj egzistenciji nalaziti u dalekoj istoriji, naime kod srećno izabranog Tukidida. Čitalac će, na pr., pročitati rečenicu: „Kad je vest [o propasti atinske invazije na spartansku Siciliju pod komandom Alkibijada] stigla, Atinjani dugo nisu poverovali.” Ta će rečenica vredeti više nego čitavo jedno poglavlje koje bi se dalo napisati o nesrećnoj ulozi JNA u raspadu SFRJ. A kako jednom životu koji je ostao bez forme nedostaje celovitosti, onda je njegova istorija nužno fragmentarna pa ova priča traži čitaoca koji će sam popuniti/dopisati prazna mesta u slagalici. I mada su i životi čitalaca podjednako i iz istog razloga fragmentirani želim da verujem da su barem praznine drugačije raspoređene. Doduše, i čitaoca će teško mimoići isto ono što narator primećuje u/na sebi: „A kad mi se učini da sam o nečemu što me godinama opterećuje... kad mi se učini da sam razumeo to što treba da razumem, sve odmah nestane.” Pa ipak, čak i da zaokruženje koje je potrebno da bi se ova proza pročitala kao roman (šanse za to su 50:50) izostane, čitalac će nepromašivo uživati u preciznom jeziku odlomaka i brilijantnim konstrukcijama koje se povremeno bliže bravuri kakvu je u nemačkom jeziku dostizao jedan Tomas Bernhard. Vladan Jovanović tek stiče ime na srpskoj književnoj sceni, ali on će ga i steći, tim pre što mu se vreme kad će i mnogo češće i duže moći da se prepušta delovanju „bakterija“ opasno približava (r. 1966).