Rukopis Vejavica (maršal-depresija) je pregledno složena beležnica ulomaka o prisnim životnim trenucima, likovima, njihovim maskama i gestovima, o svemu na šta se može naići na putu od tela do jezika, od svesti do podsvesti, od periferije do centra, od kulture do ideologije, od zime do leta... Vejavica prikazuje one prizore iz javnog i intimnog života našeg postapokaliptičnog vremena u kome se ne sećamo prošlosti iz koje smo došli i šta nam se zbilo. Subjekt koji ovde govori je posmatračica preciznog i doslednog fokusa i formulisanja fragmentarne forme kao suštinskog odnosa prema životnoj temi. Ona je domorotkinja, nasukana u vremenu, koja zbog svog nesećanja može da rezonuje misaono duboko, osećajno jako, jezičkim izrazom preciznim kao britva, te da govori istinu kako joj se prikazuje ispod skrame dana i patine izgubljene estetike i etike. Iako vejavica dolazi u lice čitaoca, te zbog njegove parcijalne forme ne može da vidi celinu sveta i vremena u kome je situiran, svaki zapis je dovoljno izoštren. Saopšteno je jezgro, suštinski gnom. Dopunu u raščitavanju svakog fragmenta katkada daje činjenica da smo mi, današnji čitaoci ove knjige, njeni savremenici. Oni koji razumeju i osećaju samu deljivu istinu satkanu ipak od krhotina činjenica i snevanja. Zato nas ovaj tekst i leluja između takvih stanja, činjeničnog stanja i stanja snevanja, blagog lelujanja u apsolutnim deluzijama.
(Iz pogovora Bojana Markovića)
