Ingeborg Bahman (1926, Klagenfurt, † 1973, Rim) jedna je od najznačajnijih austrijskih pesnikinja i spisateljica 20. veka. Studije filozofije u Gracu, Insbruku i Beču okončala je 1950. diseretacijom pod nazivom ‘Kritička recepcija egzistencialne filozofije M. Hajdegera’. Tokom studija upoznala je Paula Celana, i to poznanstvo presudno će uticati na njen život i umetnički rad.
Liriku je počela da objavljuje već od 1946, a prvu radio-dramu napisala je 1952. tokom redaktorskog angažmana na bečkom radiju ‘Rot-Weiß-Rot’. Docnije je delovala i kao inostrani dopisnik radija a od 1965. živela je u statusu slobodnog umetnika.
Umrla je u Rimu, koji je odabrala za život, od vatre: „Jedna neobična žena završila je isto tako neobičnom smrću o kojoj bi imali što reći psihopatolozi, pogotovo s obzirom na ritual smrti i preporoda, u kojem se vatra dovodi u vezu s vodom kao antagonističkim počelom” (Z.Zima), vodom u kojoj je smrt našao njen Paul Celan.
