Doderer spada među one pisce (poput Ernsta Jüngera) koji su sumnjičavi prema ideji da se društveno-istorijske promene odvijaju putanjom koja vodi ka bitnom napretku u životu ljudi. Uostalom, i projekat modernog romana, pre svega kroz Muzila i Broha, kao jednu od svojih velikih tema ima dramatičan slom vrednosti upravo kao posledicu tehničkog i političkog napretka u dvadesetom veku. Danas je manje više očigledno da je ono što se čini kao takav napredak, i što se kao takvo reklamira, u suštini uvek i značajno veći nazadak, pa tako umetnik legitimno može da poseže i u ranija vremena, pronalazeći u njima više prisustva života, kako je to u svojim filmovima iz jedne faze radio Pazolini. Ali s istim pravom umetnik može da poseže i za mitološkim obrascima, pa i da u radnju uvodi Udes, jer je prosvetiteljska racionalnost takođe postala upitna.
Slunjski vodopadi su takav roman u kome priču ispreda Udes, a autor mu je takoreći glasnogovornik. Radnja romana smeštena je u Austrougarsku monarhiju na prelomnici 19. i 20 veka. Međutim, premda je radnja smeštena u sada već daleku prošlost način pisanja je izvanredno moderan. Ta napetost sadržaja i forme čini da ova proza ni posle 50 godina od prvog objavljivanja nije izgubila ni zrnce svoje književne čari.
