Kada je 1972, godinu dana posle pojave romana Malina, izašla zbirka od pet pripovedaka Ingeborg Bahman, izdavač (Piper Verlag) je delo oglasio kao delo jedne „nove Bahman“. Simultano je zbirka lakih tekstova, tako je obećavao oglas, koji predstavlja jedan „svet apsurdne istovremenosti snova i iskustava“. Reklamni tekst se u tome poziva na ocenu same autorke koja je svoje pozne pripovetke razumevala kao zabavne i komične priče. I obećanje novoga odgovaralo je izjavama same Bahman: u jednom intervjuu Bahman je skrenula pažnju na rascep između njenog pripovedanja u ranom i kasnom delu. U tom smislu se izjasnila o romanu Malina: „To još ne smatram ispripovedanim, ili samo u malim partijama, spram onoga što danas razumem pod „pripovedanjem“. Iako ni taj roman nije direktno ispripovedan i uvedeni su elementi koji još u potpunosti polažu pravo na ono što dolazi iz poezije, više se ne pokušava da se od rečenice pravi umetničko delo, već je važno samo: ŠTA TREBA REĆI. Ne mogu da preopterećujem čitaoca pojedinačnim rečenicama, moram da mu skrenem pogled na celinu unutar pojedinih odseka. To je za mene veliki rascep između tada i danas.“
Ipak, oglas izdavača nije se odnosio na taj poetološki aspekt pod kojim Bahman razlikuje ranu od kasne proze. Naprotiv, reklamni tekst obećavao je nadovezivanje kasne proze na raniju zbirku pripovedaka Trideseta godina. Time je definisao kvalitet pripovedaka u odnosu na roman Malina. Pozne pripovetke stavljaju se nasuprot mračnom i teškom romanu koji opisuje mučnu priču jednog ženskog Ja i njegovo ubijanje.
Prve kritike neretko uzimaju zdravo za gotovo taj model tumačenja koji je ponudio izdavač. „Ja-delirijum romana Malina je stvar prošlosti. S pet kasnih pripovedaka knjige Simultano Ingeborg Bahman posle dugo vremena ponovo staje pred kritičkog čitaoca. Malina je tražila samo čitaoca s voajerističkim interesom. Preispitivaće se i razumevati kalkulacija novih pripovedaka.“ U većini slučajeva svakako preispitivalo se nije ništa. Činilo se da lakoća kasnih pripovedaka ne zahteva intenzivnije bavljenje tekstovima. Pretežan broj recenzija polazio je od toga da su, za razliku od Maline, kasne pripovetke neposredno razumljive. Čitaoci koji nisu sledili indirektnu ponudu teksta izdavača, da je probitačno izuzeti kasne pripovetke od romana, tražili su neki pristup do kasnih pripovedaka, posredovan povešću patnje ženskog Ja u Malini, kad su govorili o strašnom koje se skriva iza ironije i koje čini da se u humoru prepozna očajanje.
Duhovito predstavljanje strašnog čitano je kao cinizam, a kasne pripovetke pojavljivale su se kao „trivijalna literatura s ciničnom težnjom.“
Prigovor trivijalnosti istican je u brojnim diskusijama knjige-Simultano“. Nastojanje da protagonistkinjama kasnih pripovedaka I.Bahman pripada jedna neporecivo ’ženska’ svakodnevica, iscrpljivalo se neretko u zbunjenosti nad ’ženskošću’ te svakodnevice, u kojoj muke negovanja lepote iziskuju deo vremena protagonistkinja.
Pitanje, iz kog razloga se Bahman u kasnim pripovetkama mogla odlučiti za tobože zapisničku reprodukciju beznačajnih misaonih tokova i fraza prosečnih žena u nipošto neobičnim situacijama – dakle klasično pitanje razumevanja – neretko je promicalo pogledu pred razdraženošću zbog, polom pet protagonistkinja nipošto neplauzibilne, ipak, neuobičajene trivijalnosti pedikira i drugih ’ženskih’ aktivnosti. Pa ipak, kasne pripovetke su bile pretežno pozitivno recenzirane. Teškoće s tekstovima, koje se ogledaju u kritikama, odaju površnije čitanje nego što je književnoteorijsko istraživanje u stanju da pruži; one su zdravorazumske i slabo iznenađujuće. Iznenađujuća je, naprotiv, okolnost da kasne pripovetke u godinama posle objavljivanja mahom nisu uzimane u obzir, tako da u studijama o celokupnom delu I. Bahman ili uopšte nisu pominjane ili tek marginalno. Ta je okolnost, međutim, manje u vezi sa samim tekstom ovih pripovedaka nego sa okolnostima smrti I.Bahman, neposredno po objavljivanju kasnih pripovedaka, što je ponovo još jednom u središte interesa izbacilo roman Malina. Kao što je poznato, Bahman je umrla od posledica požara u svom stanu: motiv „žarenja“, u Malini i u ranijim tekstovima Bahman, pa i u tekstovima drugih autora korišćen kao metafora za umetničku inspiraciju, sada se čitao kao proročka slutnja sopstvene smrti. Verovanje u takvu vrstu povezanosti biografije i kraja romana osnaženo je delimično dešifrovanjem autobiografskog materijala koji je Bahman – pored mnoštva drugog materijala – ugradila u Malinu. Kasne pripovetke su ispale iz tako konstruisanog kobnog spleta ’ubijanja’ ženskog Ja romana i činjenične smrti Bahman. Jedan dalji razlog za suzdržanu nezainteresovanost za kasne pripovetke može se naslutiti iz činjenice da se 1978. pojavilo prvo izdanje Sabranih dela koje je sadržavalo velike pasaže nedovršenih romana Slučaj Franza i Rekvijem za Fani Goldman, koji su nastali pre Maline, ali nisu bili objavljeni za života Bahman. Vremenski sled objavljivanja koji je Bahman odredila s Malinom i pripovetkama-Simultano, bio se poremetio. Kao ’novo’ pojavili su se sad fragmenti romana i interes istraživanja okrenuo se ka pitanju da li bi se i kako bi se Bahman posle objavljivanja Vrsta smrti (Todesarten) preko Maline ponovo poduhvatila rane građe. S obzirom na obiman materijal iz zaostavštine, posvećen povestima ženske patnje, o kojima jer trebalo da izveštavaju „Vrste smrti“, zabavno – koja se u kasnim pripovetkama očito predstavljalo samo kao zabava nad ženskim likovima – činilo se deplasiranim. Bez sumnje, već su fragmenti romana iz zaostavštine koji su narasli do teksta obima „Vrsti smrti“ doprineli da se u kasnim pripovetkama ne vidi ništa više od marginalija velikog romana. Kasne pripovetke se jednostavno nisu ’uklapale’ u sliku o Bahman koja je na taj način nastala. Podjednako malo u tu sliku su se ’uklapale’ izjave Bahman iz poslednjih godina o njenom razumevanju utopije. Već u vezi s romanom Malina Bahman je istrajavala na tome da njeno delo ne treba razumeti kao izraz rezignacije. U jednoj od kasnijih izjava Bahman je spojila svoje razumevanje utopije sa svojim radom kao autorke. Vera u neku utopiju ovde ona formuliše kao nužan uslov njenog pisanja. „Već su me više puta pitali zašto imam zamisao ili predstavu o nekoj utopijskoj zemlji, nekom utopijskom svetu u kome će sve biti dobro, u kome ćemo svi biti dobri. Odgovoriti na to, dok se neprestano konfrontiramo s odvratnošću ove svakodnevice, može biti paradoks, jer ono što imamo to je ništa. Čovek je bogat kad ima nešto što je više od materijalnih stvari. Ja ne verujem u taj materijalizam, u to potrošačko društvo, u taj kapitalizam, u tu čudovišnost koja se ovde odvija, u to bogaćenje ljudi koji nemaju prava da se bogate na nama. Ja istinski verujem u nešto i to nazivam ’Doći će dan’. I jednog dana će doći. Doduše, verovatno neće doći, jer uvek su nas gazili, već hiljade godina su nas uvek gazili. Neće doći, a ja ipak verujem da hoće. Jer ako više ne mogu da verujem onda više ne mogu ni pisati.“
S formulacijom „Doći će dan“ Bahman referira na pasaže u Malini koji su kurzivom izdvojeni iz teksta. Oni opisuju dolazeći svet kao dobar, bajkovito lep svet: „Doći će dan kad će ljudi imati rumenozlatne oči i zvezdane glasove, kada će im ruke biti obdarene za ljubav, i za poeziju...
...
O trivijalnom u kasnim pripovetkama
Trivijalnosti se u ovim pripovetkama moraju razumeti ironično, inače pripovedanje trivijalnog samo postaje trivijalna literatura. Tu ironiju odaje humor kojim su oblikovane kasne pripovetke. U svetu u kome nema puta – a to je Bahman formulisala kao svoje uverenje – smeh kao i patos spadaju u predstavu neke utopije koja se može misliti samo kao spasenje. U jednom radu Paula Celana o Mendeljštamovom delu, koji je tesno povezan s njegovom govorom na dodeli Bihnerove nagrade, postaje jasno da i Celan ima na umu taj smeh: „Tako se dolazi do proboja iz kontingencije: smehom. Onim (...) ‚šašavim‘ smehom pesnika – kroz apsurdno.“ Ova studija posvećuje se i jednom i drugom s podjednakom pažnjom. Trivijalnosti apsurdnog, kako se ona pokazuje u prikazivanju sveta u pripovetkama-Simultano, i veličanstvu apsurdnog kako ono dolazi do izražaja u utopijskim projektima kasnih pripovedaka.
Tokom rada biće moguće pokazati da u kasnim pripovetkama stvarnost (bolesni svet) i njen prikaz (prividno zapisničko beleženje fraza) nije moguće odvojiti od neke utopijske perspektive. Za razliku od ranih, kasne pripovetke više ne opisuju igru nemogućeg i mogućeg, koja proširuje granice ljudskog. Pokazaće se da je kasno delo Bahman napustilo ranu jezičku utopiju, a da se time nije odreklo utopije kao takve.
...
Kao u romanu Malina i u pripovetkama-Simultano iza povesti u prvom planu kriju se prikrivena sećanja koja se mogu dešifrovati samo preko nagoveštaja. Ja u Malini, koje se rve sa svojim poremećajem sećanja, razlikuje prećutano od običnog sećanja. „Ali ako moje sećanje podrazumeva samo obična sećanja, ono što je ostalo iza mene, odživljeno, napušteno, onda sam još daleko od prećutanog sećanja u kome više ništa ne sme da me remeti.“ Pre svakog tumačenja tekstova Simultanog koje seže dalje mora se otuda najpre razjasniti jednostavno pitanje: šta se zbiva, ko priča, šta se prećutkuje – i na šta ukazuje prećutani deo pripovedaka.
...
Prikazivanje bolesti u jednom bolesnom društvu sedamdesetih godina je avanzovalo u pomodnu temu književnosti nemačkog govornog područja. Društvo koje povređuje i haba u delima tih godina proizvodi bolesnike čija bolest artikuliše društvenu bolest i proizvodi ludake čije se ludilo pokazuje kao (ženska) vizionarska vidovitost. Pripovetke-Simultano I. Bahman iz osnova se razlikuju od toga. Bahman odustaje od proste konfrontacije bolesnog društva i povređenog individuuma. Protivstavljanje koje ona preduzima u kasnim pripovetkama je drugačije: tiče se intelekta i tela. Bolesti žena na taj način se ne pojavljuju u prvi mah kao simptomatika bolesnog društva, već kao privatne i nepolitičke istorije bolesti. Bahman izričito odustaje od sistematizovanja pojma bolesti. Uspomeni na lekara Georga Grodeka, jednog Frojdovog savremenika, posvećen je tekst „Vi srećne oči“, koji je smešten u središte zbirke. Referisanje na Grodeka implicira razgraničenje od Frojdovog dela i sistematike, kako je to Bahman već bila formulisala u jednom eseju napisanom pre pripovedaka-Simultano. Na foliji Grodekovih spisa bolesti pet ženskih likova u pripovetkama-Simultano ne pojavljuju se isključivo kao povesti patnje, već sadrže u isti mah kvalitet rafiniranog stvaranja. Iritacija koja ishodi iz bolesničkih povesti u kasnom delu Bahman nastaje tačnim opisivanjem slike bolesti, koja ide uporedo s odustajanjem od toga da se centralni pojam bolesti definiše psihološki ili sociološki. Privatnost bolesničkih priča blokira redukciju pojedinačnih likova na simptomatične primere. Novo u pripovetkama-Simultano u okviru kasnog dela, Malinu kao teorijsku raspravu za prvi mah izuzimajući iz tog konteksta, jeste to što Bahman pored negativnog određenja bolesti kao simptomatične patnje, stavlja njeno pozitivno određenje kreativne produktivnosti.
Pojam bolesti ove studije je, saobrazno pripovetkama-Simultano, shvaćen široko. On obuhvata najrazličitije forme društvene drugačijosti: obuhvatno odbijajuće ponašanje neke bezmerne potrebe za spavanjem, bolesno ponašanje, stanja teskobe i straha i naposletku slabovidost kod jedino ’stvarno’ bolesne ženske figure Mirande u „Vi srećne oči“. Ovim se, s jedne strane, može reagovati na sekundarnu literaturu koja ženske likove u kasnim pripovetkama shvata kao neurotične egzemplarne slučajeve. S druge strane, tek se s razumevanjem ’privatnog’ i ambivalentno popunjenog pojma bolesti, kakav Bahman razvija u svojim kasnim pripovetkama, može razumeti poseban i nov kvalitet ovog pojma.
Najrazličitiji oblici bolesti, shvaćeni kao individualni izraz ličnosti, odriču neki sistematski zahvat u pripovetke-Simultano. Njega omogućuje tek fenomen otuđenja, koji je prikazan u svim pripovetkama, a koji postaje vidljiv u procepu između duha i bolesnog tela.
Protagonistkinje pripovedaka-Simultano, u tome se sve sjedinjuju, telesnoj bolesti daju prednost pred duhovnom i duševnom. Ipak, u njihovom govoru o sporednom, posebno o bolesti koja se oglašava kao nešto sporedno, njihove patnje dolaze ne samo do telesnog nego i do govornog izraza.
...
