Obećanje sreće

Studija Obećanje sreće toretičarke kulture Sare Ahmed je provokativna kulturna kritika imperativa da se bude srećan. Kombinujući filozofiju i feminističkne studije kulture Ahmed otkriva afektivni i moralni rad koji „dužnost da se bude srećan“ vrši. Ahmed smatra da je sreća obećanje koje nas upravlja kao određenim životnim izborima i odvraća od drugih. Sreća je obećanja onima koji su sremni da svoje živote žive na pravi način. Na taj način ona je i oblik društvene kontrole i vladanja.

Sara Ahmed uzima u razmatranje pojam sreće ne da bi ga definisala, niti da bi dala uputstva kako postati srećan. Naprotiv, ona svoja promišljanja započinje sa pozicije skeptične sumnje u sreću kao tehniku dobrog života. Stoga centralno pitanje ovog istraživanja nije šta sreća jeste, nego pre svega kako ona deluje. Autorka istražuje  ne samo šta čini sreću dobrom, nego kako sreća čini da stvari postani dobre.

Ahmed ocrtava jednu intelektualni istoriju sreće od klasičnih stavova o etici kao dobrom životu, preko sedamnaestovekovnih tekstova o afektima i strastima, osamnaestovekovnih rasprava o vrlini i obrazovanju, utilitarizma 19. veka zaključno sa savremenim industrijama sreće da bi pokazala da se sreća korišćena da opravda društvenu opresiju, te kako otpor opresiji postaje sinonim nesreće.  Njena metodologija sastoji se u istraživanju istorijske putanje reči sreća i narativa koji se za njih obično povezuju. Na taj način autorka formuliše svojevrstan arhiv sreće koji okuplja ideje, misli, narative, slike i utiske o tome šta je sreća.

Kao protivtežu, ona istražuje upravo one individue, grupe i životne  habituse koji se smatraju devijantnim zato što su unapred određeni kao nesrećni, ili pokušavaju da nađu sreću uz neočekivane objekte. Tako nastaje jedan kontra-arhiv, „arhiv nesreće“ koji nikada nije bio u fokusu filozofa i teoretičara. Odstupanje/devijacije (intelektualne, ideološke, psihološke) od tradicionalnih modela života vezuju se za određene identitete za koje je smatra da izazivaju nesreću. Autrka analizira negativnost nekoliko političkih figura: feminističke kvariigre, nesrećne queer osobe i melanholičnog migranta. Ovi identiteti, viđeni kao uzroci nesreće, ugrožavaju harmonični društveni poredak.  Tako nalog da se bude srećan postaje moralni imperativ da se razviju poželjni individualni i društveni modeli porodice, zajednice, države ili nacije.

Delo Sare Ahmed nastaje kao odgovor na „obrt ka sreći“  koji je obeležio početak 21. veka i doneo proliferaciju industrija sreće, masovnu proizvodnju vodiča za postizanje sreće i terapeutskih  tehnika kojima se sreća prozvodi i konzumira. Ideal sreće ili mera sreće proširena je i na društveno i političko područje kroz izveštaje i statistike o srećnim i nesrećnijim nacijama a pod nazivom studije sreće osvaja i akademsko područje. Ipak, prema Ahmed, kriza u sreći koja je podstakla razvoj ovih novih područja istraživanja, delovanja, upravljanja, proizvodnje i sticanja kapitala nije dovela u pitanje društvene ideale koji određuju našu koncepciju dobrog života.

Naspram naloga da se bude srećan, kao oblika delikatne društvene kontrole i nadzora Ahmed zahteva prostor da se ne bude srećan kao akt političke volje i ispoljavanje slobode.