Završni, VII divertimento u cilklusu tako nazvanih pripovedaka koje dakle treba da imaju neku vrstu muzičke strukture.
Sam Doderer bio je uveren u istaknut položaj ove priče. Na pitanje o svom najsavršenijem delu kratko pre smrti odgovorio je: „To delo se zove Jerihonske trube i pojavilo se 1958. To je, ako tako hoćete, moje glavno delo.“ Čak i ako se oduzme Dodererova stalno ambivalentna koketerija, taj iskaz, s obzirom na obimne romane, ipak iznenađuje. Pritom je ovo tačno: Trube su na motivskoj ravni neporecivo savršeno izvedene, naginju, međutim, nekoj čudnovatoj neprozirnosti na sadržinskoj ravni. To sačinjava njihov fascinosum.
