Stevan Kovač Tikmajer, koji je kao muzičar (kompozitor i izvođač) svakako stekao ime u evropskim a verovatno i u svetskim razmerama, predstavlja se srpskoj javnosti u jednoj drugačijoj ulozi, u ulozi pisca. Knjigom objavljenoj u ediciji Kontrateg (Futura publikacije, Nojzac) želi i uspeva da ispriča nešto „o čemu je malo ko do sada prozborio: delimičnu istoriju o jednoj vrsti umetničkog podzemlja Novog Sada osamdesetih godina prošlog veka. Nije u pitanju novosadska rock alternativa tih vremena, o njoj je već dosta toga zabeleženo – radi se o njenoj alternativi.“
Sasvim je onda prirodno što to „nije priča o nekakvom izuzetno uspešnom životu na sporednim kolosecima kulturne margine osamdesetih godina Novog Sada jer je iz nje upravo uspeh izostao.“ Uostalom, reći će autor, „najdosadnije su one priče, koje nam opisuju uspeh, ili parafrazirajući Tolstoja: svi uspešni životi liče jedni na druge, svaki neuspešan je neuspešan na svoj način . . . i to mu daje draž i (neuspešnu) jedinstvenost.“
I zaista, galerija fascinantnih kreativnih ljudi koja defiluje pred čitaocem budi sve samo ne dosadu. Većina se povukla iz muzičkog života, mnogi i iz života kao takvog. Ali ono što knjigu čini zanimljivom nisu samo akteri scene u fokusu, to je ništa manje i njena hibridna forma. Kad kao izdavač podnesete nacionalnoj bibliotečkoj službi zahtev za CIP-katalogizaciju potrebno je između ostalog da odredite žanr publikacije. Uz ponuđenih osam kategorija ima i deveta, ime joj glasi: OSTALO – pod njom je zavedena Tikmajerova knjiga.
Ona obiluje političkim opservacijama, što ne treba da čudi jer su nesrećna politička zbivanja krajem osamdestih i početkom devedesetih, razbijajući jugoslovensku zajednicu, razbijala i živote ljudi. To ne može da ne ostavi traga. Tikmajer je antikomunista koji mrzi fašizam u kome je prinuđen da živi (a danas kao emigrant živi u veoma pristojnoj evropskoj zemlji). Ne verujem da ću pogrešiti ako mu dodelim poziciju Jüngerovog anarha kao poziciju na kojoj se oseća najmanje neudobno. (Anarh nije isto što i anarhist, a od odmetnika se razlikuje time što je odmetnika odbacilo društvo dok je anarh taj koji odbacuje društvo. Anarh nikad ne gubi iz vida svoju omiljenu temu: slobodu). Kao potomak stare i ugledne novosadske porodice s austrougarskim korenima ume da bude kivan na „dođoše“ koji se i odviše lako daju politički zloupotrebiti, veoma ubrzo i na svoju sopstvenu štetu. Pri tom ume da zaboravi da ni jogurt-revolucija nije mogla proći bez pokvarenjaka iz starosedelačke sredine, kao što ni danas stranka-koja-se-opredelila-za-vlast barem u Novom Sadu nije bez starosedelačke građanske podrške. Poreklo je poreklo, a lova je lova. A šta današnji građanin voli više nego mamu?
Takav politički nerv ne mogu da ne pripišem uticaju geografije. Ako Tikmajer udiše isti gradski vazduh koji je svojevremeno udisala jedna Jean d’ Arc, onda to možda nije sasvim irelevantno. Uostalom, evo šta o tom geografskom momentu piše u svojoj knjizi:
„U Orléansu postoji jedan prirodni fenomen, mahom se javlja duboko u noći, pretežno leti. Južno od ovog grada, jednim svojim delom leži Fôret de Sologne. Prostirući se na nekih pet hiljada kvadratnih kilometara, ona je jedna od najlepših kao i najosebujnijih šuma u celoj Francuskoj. Poznata po gustom rastinju, vlažnoj klimi, nebrojenim barama i jezercima, bila je plodno tle bujnim fantazijama i narodnim verovanjima: po njima, u njoj prebivaju mnogi demoni. Najpoznatiji među njima su: birette, ona poprima razne forme, najčešće se pojavljuje u obliku likorna ili crne krave; cocadrille, vrsta zmaja – ko god stane na njeno jaje, umire istog trena; galipotte, ženka vukodlak, ujedno i veštica, izuzetno podla i sposobna da se metamorfozira u svakom trenutku. Naravno, ni jedno od tih stvorenja nisam u životu sreo, ali me je u više navrata opasala solonjska magla: lebdeći izolovano i vrlo nisko, ona nam već iz daljine objavljuje neposredno prisustvo i najavljuje skorašnji dolazak. Gradu prilazi iz pravca juga ili jugozapada u obliku velike, nepravilne lopte. Upornim i kontinuiranim tempom proklizi nad rekom Loire, nakon čega se rastače u mnoštvo manjih celina, te one ubrzo poprimaju razne, amorfne oblike. Tako nastali fragmenti usitnjene maglene lopte, poput sveže pristiglih šumskih demona vrlo se vešto razmile po svim pravcima grada: tada se ta omanja disidentska isparenja, nečujno uvuku među zgrade i obljube ih sa svih strana. Čvrsto pripijene, penjale bi im se po celoj visini i kružile po širini nekoliko puta, da bi potom nastavile svojim putem dalje. Vrhunac nastaje, kada se usmere ka orléanskoj katedrali – već vekovima naviknuta na njihove promenade i nokturna, ona ih nemoćno prihvata i neosetno uranja u vlažne maglene obrise, ostavljajući za sobom tako nastale nejasne konture. Tada nam se na tren ukazuje nadrealna slika katedrale, duboko utonule u guste solonjske oblake – svojevrsna La cathédrale engloutie (Potonula katedrala – naslov desetog prelida iz prve sveske Préludes pour piano, Claudea Debussya).“
S ovom zagradom koja je u knjizi zapravo fusnota dolazimo međutim i do pomena sadržinski verovatno najvrednijeg dela knjige, a to su veoma kompetentne muzičke opservacije koje se tiču improvizacije, trenutnog statusa rock i jazz muzike, savremene muzike uopšte kao i reperkusija elektronskih pomagala, a od skora i veštačke inteligencije na komponovanje i izvođenje. Tikmajer s tim u vezi nije optimista, daleko je od optimizma.
Naposletku, ali ne na poslednjem mestu ova knjiga ima jaku autobiografsku crtu, uostalom Tikmajer je zapravo najeminentniji zastupnik scene o kojoj piše, i u stvari onaj koga ne pogađa generalna kvalifikacija njene neuspešnosti. Ti delovi knjige koji kače ljude sa strane, poput starijeg kolege kompozitora Ernea Kiralja ili ljubitelja jazza Joce Ficdžerlda mnogom će čitaocu biti i najzanimljiviji, pri čemu je cela knjiga po sebi izuzetno zanimljiva, i sa obimom od 440 stranica jedna je od retkih knjiga te forme koja se može pročitati bez ispuštanja iz ruku.
R.Dražić (objavljeno u listu Danas)
