Herman Broh rođen je 1. novembra 1886. u Beču, kao sin Jozefa Broha (1852-1933) i Johane r. Šnabel. Jevrejska porodica je bila imućna, otac Jozef obogatio se u relativno kratkom periodu kao mlad preduzimljiv čovek u doba privrednog poleta. On se u Beč doselio iz moravskog sela Prostejov (nemački Projsnic), vođen zdravom logikom okretnog momka da u selu može postati najviše bakalin, a u prestonici veletrgovac. Našao je posao u tekstilnoj branši i u njoj napravio karijeru i de fakto dogurao do ozbiljnog veletrgovca. Oženivši se Johanom Šnabel, koja je poticala iz istog veletrgovačkog miljea, upotrebio je ženin miraz da unapredi posao i kupio tekstilnu fabriku u Teesdorfu kraj Beča. Tako je Herman rastao u blagoostanju, ali je istovremeno bio predodređen da se kasnije ustroji u očevu fabriku. Očigledno je zato studirao tekstilnu tehniku u Beču, kao i tekstilno mašinstvo u Muelhauzenu (1904-1907) u Alzasu. Ali ono što su bile očeve želje nisu bile i želje sina. Ali, mada je već tada potpuno svestan svojih spisateljskih ambicija, da ne razočara roditelje, on ih krije. Nameće se poređenje sa tri godine starijim Francom Kafkom i njegovim odnosom sa ocem. S tim što je Kafka taj mučan odnos sa ocem činio predmetom svoje proze, dok je Broh književnost shvatao potpuno drugačije, ne kao umetnost radi umetnosti, nego više kao sredstvo za svrhu delovanja, tako da tu nije bilo mesta za refleksije porodičnih odnosa. Nije dokumentovan neki neposredan kontakt sa Kafkom, iako su praktično vršnjaci, Kafka je samo 3 godine stariji. Jedino posredan, preko Milene Jesenske koju je Broh poznavao preko njenog muža, književnika bez dela, koga je pomagao, uostalom kao i mnoge druge.
1907, po završetku studija, ulazi u očevu fabriku kao pomoćnik direktora.
1909. Herman Broh menja konfesiju, postaje katolik. Razlog je poslovna kombinacija. Jedino tako može da uđe u brak s Franciskom fon Roterman, ćerkom uspešnog fabrikanta aristokratskog porekla, jednog austrijskih cukerkeniga. Njen miraz će investirati u novu predionicu. S jedne strane, u tadašnjoj Austriji je jak antisemizisam, s druge strane, uspešni Jevreji se ohrabruju na asimilaciju, a i oni sami rado se udaljuju od svog porekla i naročito od plemenskih veza sa Ostjuden koji bežeći od pogroma pristižu iz Galicije. Promena konfesije teško da je nešto potresla Broha. Kako će to kasnije pokazati u svojim delima, on je bio svestan neminovnosti kulta, potrebe ljudi za njim, ali za ono što je on video kao osvit zore novih vrednosti i novog čovečanstva postojeći monoteizmi nisu nudili plodno tle.
1910. rađa im se sin Herman Fridrih Marija. Vođenjem fabrike ionako prezaposlen nalazi vremena da se bavi Krausom i Šopenhauerom, Loosom, Vajningerom i Ničeom. To je vreme intenzivnog osećanja nelagodnosti u kulturi čijem raspadu vrednosti prisustvuje. Okreće se Kantovoj etici i teoriji saznanja. U prvom svetskom ratu preuzima na sebe upravljanje vojnom bolnicom improvizovanoj u svojoj fabrici tekstila – i tako neposredno dolazi u dodir sa užasima rata. Fabrika u prvo vreme profitira od rata – Broch dolazi do veće finansijske nezavisnosti. U to vreme započinje autodidaktičke studije novokantovske filozofije i fenomenologije. U časopisima Brener i Suma objavljuje svoje prve aksiološke i književnokritičke članke. U bečkim kafanama, posebno Caféu Central i u Caféu Herrenhof, upoznaje književnike i umetnike svog vremena i dolazi u dodir s Robertom Muzilom, Rajnerom Marija Rilkeom, Elijasom Kanetijem, Đerđem Lukačem i drugima, ali i sa Eom fon Aleš, modnom novinarkom i bivšim modelom, koja mu postaje prijateljica i muza. Pomaže umetnike i umetnice. U toj atmosferi, imućan, prepametan i uz to duhovit neminovno postaje zanimljiv i drugim ženama, a boga mi i one njemu tako da 1923. dolazi do raskida braka sa Franciskom.
Sve više i više izvlači se iz fabrike i posvećuje se svojim duhovnim interesima, da bi 1927, dakle još za očeva života, prodao fabriku. Bilo bi interesantno pročitati u Lucelerovoj biografiji, da li je pritom bilo nekih neslaganja između oca i sina ili je imovina podeljena već po stupanju u brak sa Franciskom što je veoma verovatno, ali iz perspektive onoga što će se desiti samo 10 godina kasnije, a što je apsolutno svesni Herman Broh mogao predosećati, to je bio i genijalan poslovni potez, jer 10 godina kasnije jevrejska imovina više nije mogla biti predmet prodaje, nego samo eksproprijacije ili eventualno prodaje u bescenje uz zaobilazne manevre. To što na papiru više nije bio Jevrejin, kao što je poznato, ne bi mu bilo od neke pomoći. Možda bi mu kod samo deportacije za prvi mah bio Terezin, a ne odmah Dahau ili Aušvic.
Od tada studira u Beču matematiku, filozofiju i fiziku (po drugim izvorima psihologiju). Preferira predavanja članova „Bečkog kruga“, recimo Morica Šlika i Rudolfa Karnapa. U osnovi je međutim nezadovoljan analitičkim pravcem kojim je krenula filozofija jer mu se čini da u tom obliku više nije sposobna za sagledavanje totaliteta ljudskog bivstvovanja, tako da se sve više okreće književnosti koja ne mora da izuzima iracionalno i kojom se, kako mu se čini, može proširiti saznanje. Posle tih studija odlučuje se za život slobodnog pisca. To je bio rizik, pošto prihodi od preostalog imetka ne garantuju sigurnu egzistenciju. Pritom je, u trenutku kad se odlučuje za život slobodnog pisca Broh već u petoj deceniji života a prvi roman, trilogiju Mesečari započinje da objavljuje s napunjenih 45 godina života. U finansijskom pogledu Mesečari nisu bili bog zna kakav uspeh.
1933. objavljuje jedan manji roman pod naslovom Nepoznata veličina. Glavnu ulogu u tom delu igraju lomovi u fizici i matematici 20-ih godina. Kako, pita Broh, u jednom iracionalnom svetu čovek ipak može da se nosi sa životom na racionalan način?
Ranih tridesetih godina Broh piše i drame. Tragediju Ispaštanje gde su u središtu socijalni konflikti Vajmarske republike i komediju Poslovi barona Laborda u kojoj su opisani komični aspekti društva koje je dospelo pod dominaciju ekonomskih sila. Tih godina je pisao i poeziju koja izgleda dosad uglavnom nije istraživana. Lirike međutim ima i u romanu Nedužni, gde mu je poetski koncentrat služio za tzv. rakurci postupak, dakle postupak skraćenja koji mu je u datom slučaju bio neophodan za svrhu obuhvatanja totaliteta vremena protegnutog na nekoliko decenija.
1935. pojavio se esej Džems Džojs i sadašnjost. Krajem 1935. i prvu verziju tzv. Bergromana koja je posthumno objavljena pod naslovom Die Verzauberung. Opčinjavanje (ili Opčinjenost), a za koju je Brah planirao naslov Demetra ili opčinjavanja. Tu on opisuje kako iracionalna sila prodire u alpsko planinsko selo, što dovodi do ritualnih ubistava i masovnog ludila. Brzo je uočena jasna simbolično parabolična veza s iracionalnom silom nacionalsocijalizma, ali knjiga ipak ima i jednu mitsko-religioznu ravan koja se očituje u majci Gison, kontra-liku diktatorskom Marijusu Ratiju, koja nosi Demetrine crte. Već samo ime ove knjige čini da se uzbudim čim ga čujem. To je prema tome najverovatnije sledeća Brohova knjiga koju ću prevoditi i izdati. Jer mi se danas kao čovečanstvo po svojoj prilici nalazimo u trenutku kad možda samo povratak neke kulta neke vrste Demetre može da nas spasi, jer bez kulta očito ne ide, ali s monoteističkim kultovima kako izgleda ide se samo u propast.
1936/37. Broh piše za radio novelu pod naslovom Vergil se vraća, i kao takva ona je prva verzija njegovog kasnijeg romana Vergilova smrt.
1938. nacisti su umarširali u Austriji i Hermana Broha hapsi Gestapo. Pritvor je relativno kratko potrajao, ali mu je to bilo više nego dovoljno upozorenje tako da nekoliko meseci kasnije beži iz Austrije i uz pomoć A. Ajnštajna i Tomasa Mana preko Engleske i Škotske emigrira u SAD. Već marta 1938, u zatvoru Gestapoa, Broh piše treću verziju kasnijeg romana Vergilova smrt. Tada je delo još video kao novelu, hteo je da je naslovi Pripovetkom o smrti. U zatvoru se osećao egzistencijalno ugrožen. Zatvor opisuje kao stanje „koje me je sve prinudnije i prinudnije gonilo na pripremu za smrt, takoreći na privatnu pripremu za smrt. U takvu pripremu razvio se i rad na Vergilu.“
Prvo vreme u Americi Brohu nije bilo jednostavno. O tome svedoči obimna prepiska. Angažovao se za mnoge izbegličke komitete, često je morao da menja prebivalište i žalio se na preopterećenost radom. Književnu produkciju jedva je održavao u kontinuitetu. Podršku je dobijao od prijatelja i akademskih fondacija.
Kada je Edvard Jakob (1889-1967), poznat i kao Henri Džejkob emigrirao jula 1939, Štefan Cvajg mu je u Londonu predao tiposkript prve verzije Brohovog Bergromana. Jakob ga je doneo u Njujork i 16. avgusta predao ga Brohu. Pored toga, postojao je jedan fragment druge verzije romana. Na tome je Broh s prekidima radio od 1936. do 1938. Taj fragment je pre odlaska u emigraciju Broh predao Franku Tisu. Ovaj ga je u leto 1938. preko Švajcarske poslao Brohu koji je tada boravio u Škotskoj kod svojih prevodilaca Edvina i Vile Mur.
U Americi je Broh završio Vergilovu smrt i slično kao Elijas Kaneti počeo da radi na eseju o ponašanju mase, koji je ipak ostao nedovršen. Kao što je već pomenuto, Vergilijeva smrt nastala je od ranijih verzija novele koju je opulentno razradio. Konačan naslov delo je dobilo tek 1945. Romanom je Broh paralelizovao vreme kulturnog prevrata Augustove ere i sopstvenu sadašnjost. Smatrao je naime da je u njegovo vreme okončana jedna stara kultura – baš kao u antici – i da postaju vidljive konture jednog novog vremena. Monolozi umirućeg Vergila služili su Brohu za razračunavanje s epohom svog vremena na zalasku. S druge strane, u Vergilijevim snovidnim vizijama dolazi do izražaja Brohova nada u početak jedne nove epohe čovečanstva s jednim novim religijskim središtem. Uostalom taj optimistični momenat prisutan je u svim Brohovim romanesknim delima nakon Mesečara, a rekao bih da ga on baštini od Hoelderlina koji taj optimizam formuliše onim nezaboravnim stihom „jer sa opasnošću raste i ono spasonosno.“
Ali „Vergil“ ima još jedan drugi sloj. U njega je ušao psihički rad koji je Broh morao da obavi kako bi savladao životne situacije koje su ga ugrožavale. Nisu to bile samo spoljašnje situacije nego i unutrašnje, koje je pokušavao da savlada uz pomoć duge psihoanalize. Bile su mu potrebne decenije da dođe do sopstvene individuacije. Taj proces unutrašnjeg sazrevanja može se osetiti u Vergilijevoj smrti kad Broh u romanu na protagonisti Vergilu simbolički pokazuje pad odbrane od pregenitalnih strahova. Taj pad odbrane omogućuje tek postepeni razvojni proces. Sazrevanje ide toliko daleko da smrt na kraju romana više nije neka neprihvatljiva povreda narcizma, već srećno sjedinjenje sa sve-majkom. Taj motiv, kao što je već pomenuto, biće vidljiv kako u romanu Nedužni, gde je lik pčelara u neku ruku sve-majčin prorok, kao i u nedovršenom romanu Demetra ili opčinjenost.
U različitim radovima u prilog internacionalnim ljudskim pravima Broh se u američkom egzilu uvek iznova prihvata svoje Rezolucije Ujedinjenih nacija koju ipak nije objavio. Bavio se takođe totalitarizmom, totalnom ekonomijom i demokratijom, kako to pokazuju i danas aktuelni članci.
1942. Broh se nastanjuje u Prinstonu kod svog prijatelja Eriha fon Kalera, danas prilično zaboravljenog teoretičara kulture, s kojim je delio istu emigrantsku sudbinu.
1947-48. radi na knjizi o Hofmanstalu i njegovom vremenu. U tom eseju Broh se okrenuo kulturi Austrije u kasnom 19. veku. To vreme liberalizma i bečke moderne Broh je okarakterisao kao „veselu apokalipsu“.
1949, posle dužeg boravka u bolnici, Broh se seli u Nju Hejven u Konektikatu. Tamo održava kontakte s univerzitetom Jejl, posebno s tamošnjim odeljenjem germanistike. Iste godine venčao se slikarkom Anemari Majer-Grefe.
1950, objavljuje svoj poslednji roman Die Schuldlosen (Nedužni), pritom se u 11 pripovedaka okreće decenijama između 1913. i 1933. u Nemačkoj. Priču o služavki Cerlini Hana Arent je nazvala jednom od najlepših ljubavnih priča svetske književnosti.
1951. Broh se još jednom bavio svojim Bergromanom. Nastala je i treća verzija romana, ali je kao i prethodne i ona ostala nedovršena.
Iznuren brigom, radom i nikotinom umire 30. maja 1951 od, kako bi rekao Sol Belou, od slomljena srca, u Nju Hejvenu, birajući dakle za svoju smrt mesto tako simboličnog imena.
Delo
Između 1974. i 1981. Brohova sabrana dela objavljena su u 17 tomova kod Zurkampa, izdanje je uredio Paul Mihael Lueceler, koji je docnije napisao i obimnu Brohovu biografiju. Broh je okarakterisan kao poeta ductus ranog 20. veka, jer je bio naučno i filozofski školovan, i jer se to u njegovom delu i oseća. Doživeo je slom starog poretka u I svetskom ratu i pokret umetničke aavantgarde nakon rata. Sve to je pokušao da umetnički i teorijski obradi u svom delu, drugim rečima da istumači i reflektuje svoju epohu. Kada su se 20-ih godina 20.veka filozofski fakulteti razložili na mnoštvo humanističkih nauka, te se više nije moglo očekivati neko celovito saznanje ljudske egzistencije od tog razloženog mnoštva novih i starih i novih nauka, Broh i drugi pisci samosvesno su posegli za mogućnošću da taj zadatak prevedu književnosti.
Kao pisac on se oslobodio patosa i antiracionalističkog afekta ekspresionizma, te je svoje vreme analizirao u pripovedačkom eksperimentu, nezavisno od političkog pravca. To postaje jasno kad se čitaju njegovi eseji, pisma i prateći tekstovi uz dela (u ovom izdanju priključeno je nekoliko Brohovih samotumačenja, kao izrazito diskurzivan autor on ih se nije libio).
Za motive H. Broha informativna je pre svega njegova Autobiografija, napisana 1941, u kojoj stoji: „To je autobiografija samo utoliko što je njome ispričana istorija jednog problema koji je slučajno iste dobi kao ja, tako da sam ja to – kao uostalom svako iz moje generacije ko je bio voljan to da vidi – stalno imao pred očima: to je problem relativizma, za kojega ne postoji nikakva apsolutna istina, a time nikakva apsolutna etika – a apokaliptične posledice toga mi danas doživljavamo u realnosti.
Herman Broh je u svom delu uveo dotad nepoznate stilske elemente. Posebno treba pomenuti unutrašnji monolog. Na mnogo mesta u svom delu reflektovao je naučna saznanja i istraživanja, ali se bavio i svetom snova.
Između ostalih, cenili su ga sledeći intelektualci: Moris Blanšo, Erih fon Kaler, Hana Arent, Milan Kundera, Elias Kaneti i Tomas Bernhard.