Adalbert Štifter (1805-1868) nikad dosad nije prevođen na srpski jezik. Možda i zato što je oduvek, zdravo za gotovo, i u našim književnim krugovima primano svrstavanje ovoga pisca u “zavičajnu” austrijsku književnost, što ga je bez teškoća udaljilo od nekog šireg svetskoknjiževnog interesa. Uostalom, takvom sužavanju značaja ovog i za svoje vreme sasvim neobičnog pisca nije odoleo ni jedan Klaudio Magris u svojoj monumentalnoj monografiji/disertaciji posvećenoj habzburškom mitu u austrijskoj književnosti. Međutim, već utisak koji ovaj pisac do današnjeg dana ostavlja na književne stvaraoce i uticaj koji na njih vrši svedoče o tome da je tu reč o jednom štivu koje daleko prevazilazi granice “zavičajne” proze.
Naravno, poput jednoga Roberta Valzera, ili u naše vreme Valtera Kapahera, a u srpskim okvirima jednog Srđana Valjarevića, i Štifteru je potreban čitalac s osetilima za poetiku nespektakularnog. A on ju je gotovo programski formulisao pre više od 160 godina. Pošto mu je Fridrih Hebel bio prebacio da su mu likovi i teme beznačajni, Adalbert Štifter je u predgovoru uz „Šareno kamenje” (Bunte Steine, zbirka pripovedaka) formulisao „meki zakon“: Ono što održava prirodu i ljude ne počiva u senzacionalnom, nego u polaganom rašćenju i stalnom razvijanju...
Međutim... “... Od početka u Štifterovom opisivanju sveta rumori zloslutna sumnja koju će kasnije izgovoriti onaj Kafkin pas kojega je gonio perverzni istraživački nagon: da naime oduvek „nešto nije bilo u skladu, da je postojala neka malena naprslina“ i da se na toj naprslini očitovalo celokupno bezumlje prirodnog i društvenog života.
... Iščezavanju metafizičkog poretka odgovara potresni materijalizam koji se provlači kroz čitavo Štifterovo delo i u kome možda puko posmatranje sveta treba da sačuva još nešto od njegovog ranijeg značaja. Skrupulozno registrovanje najsitnijih detalja, gotovo beskrajna nabrajanja onoga što – začudo – činjenično postoji, nose sve naznake neverice i obeležavaju tačku na kojoj se i građanska nauka o spasenju više nije mogla odbraniti od sukcesivnog razvoja svetskog duha ...”
(Iz studije V.G. Zebalda o Štifteru: Do ruba prirode) (Pridodatoj knjizi kao pogovor)